А тадашњи предсједник ФСЈ Славко Шајбер је, уз подршку свог ментора, донео одлуку да се коло понови, клубове осумњичење за намјештање казнио је одузимањем шест бодова за наредну сезону. О доследности није било ни ријечи. Кажњени су Сутјеска и Будућност, који су одиграли 5:5, јер је Никшићанима требао бод за опстанак, а Милошу Бурсаћу је било неопходно што више голова да би освојио златну копачку, али нису кажњени Хајдук и Динамо Винковци. У Сплиту је завршено 5:3. Давор Чоп се као захвалност за три гола и златну копачку требао вратити у Хајдук, а није, Сплићани су извисили.
Предсједников ментор је по завршетку кола, одмах у недељу вече, за београдски „Спорт“ изјавио како би било најпоштеније да првака одлучи мајсторица, што је Партизан одбио. Више од двије деценије касније када је био оптужен за крађу у једном интервјуу у Подгорици је изјавио да је то било давно и да се више не сјећа добро догађаја из времена Шајберијаде, али се сјећао јако добро догађаја из 1971. године. Селективно сјећање...
Пред последње коло Партизан и Звезда су одлучивали о титули против Сарајлија. Партизан је имао за гол бољу гол разлику 61:29, Звезда више постигнутих голова 69:38, што је могло да одлучи да је Партизан побиједио Жељезничар на ЈНА са 3:0, а Звезда још увијек актуелног шампиона на Кошеву са 4:0. Ипак, у оба случаја, очекивано, било је по 4:0, Партизану је припала титула, али тако нису мислили Шајбер и његов ментор. Клубови су оптужени без доказа, коло је поништено, а Партизан одбио да игра поново. У поновљеном колу на Кошеву је поновљена фарса, овог пута без последица, али са хепи ендом. Задовољни су били сви, и Звезда, и бивши шампион, Шајбер и ментор. Партизан није изашао на мегдан Жељезничару, а и зашто би, он је освојио титулу и није било потребе да осваја већ освојено, и изгубио службеним резултатом 3:0. У Динаму су се у последњи час предомислили и одиграли поновљен меч против Војводине. Сарајево је у поновљеном колу заиграло као препорођено и побиједило са 2:0, таман колико је Звезди било довољно за титулу. Партизан је овог пута имао гол разлику 61:32, а Звезда 69:40, па је пресудио већи број постигнутих голова. А Сарајево је било „баш запело“ да постигне и трећи гол... Ментор је славио титулу, није више предлагао мајсторицу, уосталом зашто би ризиковао. А баш штета. Да је то урадио тада постао би баш прави даса и имао много година касније добар алиби за аболицију. Можда би му данас људи и вјеровали да није крив, да је невин и да је власт тимала нешто против њега, Звезде и његове части и образа. Добио је титулу, а изгубио неколико дана касније миљеника „Цигана“, Милка Ђуровског, а наредне године на суду и „лажну титулу“ и Горана Милојевића. Шајбер је морао да покупи прње и оде. Не зато што није био у праву, већ зато што се није потрудио да пронађе доказе и зато што није казнио и друго намјештање на Кошеву, али и зато што је титулу одузео клубу којег је оптужио за намјештање, а дао другом којег је, такође, оптужио по истој основи и клубу који је и у поновљеном колу намјештао. Шајбер и његова Шајберијада остали су упамћени као једини примјер у спорту у којем се кажњава лопов, а награђује још већи, који краде два пута у само недјљу дана...
А ментору је то био само почетак посла. Намјештао је он још... Двије године касније жртва је била Сутјеска. Поново је последње коло одлучивало првака. Звезди је требао бод за титулу, Сутјеска је морала да побиједи за опстанак, под условом да Челик не побиједи у Приштини. Звезда је изједначила у надокнади времена (2:2), али су их изненадили у Приштини. Челик је у надокнади времена постигао три гола за побједу од 3:2, па је Сутјеска морала у нижи ранг. Штеловање ментора је опет прошло некажњено, апетити су порасли...
Приликом избора фудбалера вијека 2000. године, клуб је купио комплетан тираж политике, а купони су испуњени менторовим именом. На ред је дошло и финансијско обезбјеђивање и на крају АБОЛИЦИЈА!
(Станко Радуловић, Партизан Београд)
Nema komentara :
Objavi komentar