20. 07. 2014.

O Mirku Sandiću i Aleksandru Šoštaru

Mirko Sandić (9. maj 1942 – 24. decembar 2006)

Plenio je svojom pojavom i dobrotom, imao je razumevanja i strpljenja ne samo za svoje najbliže, već i za sasvim nepoznate ljude što je potvrđivalo njegovu izuzetnost. Zaista retko, umeo je da se naljuti i plane reagujući na nepravdu - tada je bilo  uputno ukloniti se za trenutak – kao u Napulju u Kupu Šampiona kada je na tešku sudijsku krađu i uvrede sa tribina izašao iz bazena, zgrabio prvu žardinjeru i... Tribina se "spontano" ispraznila.

Mirko je bio vanserijski vaterpolista, jedan od najboljih koje je svet imao, ima i imaće. Bio je strah i trepet za golmane i enigma za protivničke igrače – u svakom trenutku spreman da izvede neku čaroliju sa loptom i postigne pogodak i sa najvećih daljina.

Obeležio je vaterpolo doba u kojem je igrao, i zlatnim slovima ispisivao istoriju našeg i svetskog vaterpola što mu je uzvraćeno najvišim priznanjima – od mesta u Kući slavnih svetskog vaterpola do Trofeja Međunarodnog olimpijskog komiteta, dodeljenog povodom stogodišnjice olimpijskog pokreta kojem je pripadao svim srcem.

Sandić je odigrao 235 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i postigao preko 250 pogodaka. osvojio je zlatnu medalju na olimpijskim igrama 1968. U Meksiku i srebrnu na olimpijskim igrama 1964. U Tokiju. Na evropskim prvenstvima 1966.i 1970.bio je u sastavu reprezentacije Jugoslavije   koja je stigla do treće pozicije.
Aleksandar Šoštar

Rođen 24. Januara 1964. Godine u Nišu.

Kako je i kad počeo? Kao i obično – slučajno. Sa nekolicinom drugova, davne 1975, sa 11 godina, upisao se u VK Partizan. Posle izvesnog vremena mogao je da "pređe u košarku", ali već je bio"zaražen" vaterpolom.

Kako je stao na gol: Opet – slučajno. Malo je poznato da je Aleksandar Šoštar – Šole pune tri godine igrao vaterpolo, odnosno sanjao da jednog dana postane slavni strelac. Na sreću celog svetskog vaterpola, sudbina je htela da jednog dana ne dođe golman, a trener Aleksandar Maksimović, koga se Šole s radošću i zahvalnošću seća, odlučio je da ga stavi na gol zato što je "branio bolje od ostalih". Tako je sa 14 godina počela velika, golmanska karijera.

Propustio je sedam godina "sankcija", prvo onih pravih od 1992. do 1996, a potom prinudnih, domaćih, jer ga je tandem Stamenić-Orlić posle OI u Atlanti otpisao smatrajući ga starim za reprezentaciju. Tada je imao 32 godine.

Vratio ga je Nenad Manojlović, a Šole se odužio: bronzom u Sidneju, zlatom u Budimpešti I srebrom u Fukuoki. Igrao je više od 350 puta za reprezentaciju Jugoslavije, ali bi imao preko 500 mečeva da nije bilo sedam godina prinudne pauze, i to je jedino što ga u fantastičnoj karijeri pomalo tišti.

Sprečio je hiljade,ali nikada nije dao nijedan gol! U sezoni 2000/01, u meču protiv Spartaka,čak je igrao nekih pet minuta ne bi li karijeru za Riplija i Ginisa upotpunio i tim podatkom, ali nije uspeo.

Sa reprezentacijom je osvojio: Olimpijske igre 1988. u Seulu, Svetsko prvenstvo u Pertu 1990, srebro na SP u Fukuoki 2002, Evropsko prvenstvo 1991. u Atini i 2001. u Budimpešti, dva Svetska kupa, tri srebra sa Evropskih šampionata, jedno srebro sa Svetskog kupa i bronza sa Igara u Sidneju.




Nema komentara :

Objavi komentar