Југословенско спортско друштво Партизан је од свог настанка па до дана данашњег одиграло бесконачно велики број утакмица.Многе од њих су завршаване поразима, неке нерешеним резултатима, било је и много победа. Свака победа је са собом донела дозу радости, а сваки пораз остављао је горак укус у устима. Неки су порази тежи и лепши од оних других. Да сам рођен у некој другој држави, у неком другом времену, у другим световима, можда бих навијао за Реал, Манчестер, Барселону, Интер, можда бих бодрио неки свемирски клуб са светло зеленим дресовима... Тада вероватно не бих имао Шамрок, Тикву, Фљамуртари, Тимок... можда бих уживао у сувим победама. Али тада не бих имао ни онај осећај непроспаваних ноћи након пораз од којих ти се следи тело, а очи се наквасе сузама као оног дана када су ти као трогодишњем клинцу у обданишту узели омиљени аутић испред носа.
Не бих имао те дане туговања над изгубљеним, не бих имао ни лажну наду која је ту само да те превари. После сваког од тих пораза, надаш се да ће следећи пут бити боље, и буде, али само на кратко. И то је оно најгоре. Међутим, када прођу године, и када ти једног дана буде све равно, када будеш изгубио у неким својим личним биткама, увек ћеш се сетити ноћи када је твој Партизан изгубио од конобара у зелено-белим дресовима, сетићеш се дана када те је Кроација растужила као дечкића. Сетићеш се и оног Макабија због ког ниси смео недељу дана да изађеш из собе. Сетићеш се свега тога са осмехом на лицу, јер да није било тих дана и ноћи твој Партизан данас не би постојао у том облику у ком је сад, овог тренутка, 9. априла 2013. године, у 23 часа и 49 минута.
(Дарко Веизовић, partizanbeograd.net)
