Драган Манце - никада прежаљени идол

Журио је на преподневни тренинг и нажалост, никада није стигао. У намери да избегне дете које је изненада истрчало на пут, при великој брзини изгубио је контролу над својим аутомобилом "Пежо 205 xр" (БГ 701-546), ударио у бетонски стуб надвожњака и погинуо. Спортска јавност тадашње СФРЈ била је у шоку и неверици. Ко је још могао претпоставити да ће га тако младог стићи смрт, са непуне 23 године. Партизан и тадашњи југословенски фудбал изгубили су једног од најталентованијих центарфора пред којим су тек били живот и успешна каријера. И данас, после толико година, многим навијачима Партизана на помен овог догађаја пођу сузе на очи...

Графит који данас стоји на месту погибије легенде Партизана

Драган Манце? Каква Вам је прва асоцијација када чујете то име и презиме? Велики фудбалски мајстор, никада прежаљени идол.

На данашњи дан, пре 28 година, у саобраћајној несрећи, погинуо је Драган Манце (1962 - 1985). У црно белом дресу одиграо је 279 утакмица и постигао 174 гола. Пуно голова, миљеник навијача. Ко зна како би текла његова каријера да није било те несреће... Године пролазе, али легенда живи!

Драган Манце у црно-белој опреми

''Отиш'о си Драгане, остала је туга, увек ће те волети Гробари са југа, на коленима клизи по трави, подиже руке, голове слави... Он само јуриша сам ствара шансе, реци ми ко то? НАШ ДРАГАН МАНЦЕ!'' - гласе стихови песме посвећене земунском голгетеру

На фотографијама изнад можете видети Манцеов споменик на коме подигнутим рукама, у свом стилу, прославља гол и његов портрет који је нацртао један од навијача клуба из Хумске. Такође, на захтев навијача, Драган Манце је добио и улицу у близини стадиона Партизана. 

''Манце је био млад човек који је својом популарношћу далеко превазилазио границе ове земље. Он је био српски фудбалски Џејмс Дин. Пленио је карактером и игром. Воилели су га, не само они којима је црно-бела боја у срцу, већ и они којима је трпао голове. Волели су га, јер је на терену изгарао, умео је да прослави голове'' рекао је Шошкић.

''Изузетна је ствар то што се ова улица налази баш поред стадиона у Хумској, јер је то још једна потврда шта је он значио за Партизан и његове. Али, Манцеово име превазилази Фудбалски клуб Партизан. Он је био симбол једне генерације у Србији. Чак и они који не прате фудбал знају ко је Драган Манце'' - рекао је Шапић.

Овде можете прочитати како је један од наших новинара упознао свог идола, а потом и како је доживео његову смрт. Више о каријери и успесима легенде Драгана Манцеа можете прочитати овде.

Više »

Како сам упознао Драгана Манцеа...

и доживео његов одлазак...

Имао сам неких 12 година када је Драган Манце експлодирао и почео немилосрдно да решета мреже противника на путу Партизана ка деветој титули првака Југославије. Голови против Динама, Звезде и Хајдука, утрли су пут изабраницима Милоша Милутиновића ка титули, а Манцеу у срца навијача са ЈУГА! МАНЦЕ И ЈУГ ПОСТАЛИ СУ ЈЕДНА ДУША, НЕРАСКИДИВА ВЕЗА КОЈА ТРАЈЕ И ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ КАСНИЈЕ...

Головима против Динама на Максимиру 1982. године Манце је ушетао и у душу малог дјечака из провинције и остао у његовој најљепшој успомени. Манце је многима постао идол за сва времена, па и мени, скромном дјечаку из градића од 28.000 становника, који је маштао да га упозна, додирне, или макар прође поред њега. И као што изрека каже, пазите што сањате и желите, јер се снови понекад остварују, а жеље испуњавају, и моја се жеља испунила. У цијелости, у још љепшем сјају, но што сам смио да сањам. У августу 1984. године упознао сам Драгана Манцеа и схватио колико је он велики човјек, и истинска фудбалска легенда...

Партизан је гостовао у Петрињи, утакмица против Младости дуго је ишчекивана на Банији, град се спремао за долазак двојице освајача олимпијске бронзе из Лос Анђелеса – Адмира Смајића и Љубомира Радовића, а дочекивао их је златни олимпијац из Петриње, рвач Владо Лисјак. Све је било спремно за велику фешту, пун стадион, истински асови, вријеме славља због Лисјаковог злата из Лос Анђелеса је додатно увеличао долазак вишеструког фудбалског шампиона.
Такав догађај није смио, али ни могао да прође без мене... Иако сам био члан мањег петрињског фудбалског клуба, успио сам да се изборим за мјесто иза једног од голова и сакупљам лопте, уосталом сви су знали колико волим фудбал и Партизан, Драгана Манцеа... такву радост нијесу ни хтјели, ни смјели у Младости да ми ускрате.

Стадион је био пун као око, није могао да прими све оне који су хтјели да виде Партизан, Смајића, Радановића, Манцеа, Варгу, Омеровића, Димитријевића, Ђелмаша, Радовића, Ројевића, Јешића, Каличанина... и новог директора клуба Момчила Вукотића, наравно, тренера Ненада Бјековића.

И сан се остварио већ на загријавању, утакмица још није ни почела, а добио сам прилику да упознам легенду, истинског идола. Манце је шутирао Омеровићу и Бјелојевићу на гол. Једна лопта отишла је високо преко гола, и изгубила се у боровима који су се налазили иза сјеверног гола. Потрчао сам да је покупим, али нисам могао да одолим, умјесто да је одмах вратим чувеном центарфору, почео сам да жонглирам, уосталом изазов је био превелик, ту лопту прије мене посљедњи је дотакао управо мој идол. Манце је тражио да му вратим лопту, а ја сам тражио потпис у свеску посвећеној Партизану.

"Даћу ти потпис и дрес послије утакмице, ако ми одмах вратиш лопту", казао је Манце.

Послушао сам и шутнуо легендарном центру лопту, сигуран да ће обећање бити испуњено.
"Преварио те, нећеш добити ништа, ето какав ти је идол", тврдили су другови иза гола.

Средином другог полувремена Партизан је водио са 3:0, а тренер Ненад Бјековић вршио је измјену, из игре је излазио Манце, а улазио је Звонко Варга. Када је се поздравио са Варгом Манце је погледом почео да тражи нешто иза сјеверног гола, а када ме угледао махнуо је руком. Дотрчао сам до њега у пуном спринту, колико су ме ноге носиле, а био сам заиста брз... Манце је до тада већ скинуо дрес и тутнуо ми га у руке...

"Гдје ћеш да ти се потпишем?"
"Овдје", додао сам отварајући свеску у којој је већ било неколико потписа Партизанових играча.

Многи су ме послије утакмице гледали са нескривеном завишћу, а прикупио сам и потписе готово свих играча који су тог дана дошли у Петрињу. Осмјех ми није силазио са усана, имао са дрес Драгана Манцеа. Дрес који су жељели милиони дјечака у Југославији био је мој.
Нажалост, срећа је трајала само годину, а случај је хтио и да тог 3. септембра 1985. године будем ту негдје, близу трагичног догађаја. Почињала је школска година, а моја генерација путовала је на екскурзију у Охрид. Тог јутра стигли смо возом у Београд и испред жељезничке танице чекало аутобус, који ће нас одвести до Куће цвијећа... послије чега би требали возом да наставимо за Скопље, потом аутобусом за Охрид.
Било нешто послије 10 часова када је скупини дјеце, а било нас је преко 100 пришао милицајац.

"Има ли овдје Партизановаца", упитао је друг милицајац једног од дјечака.
"Ја сам", узвикнуо сам када сам чуо шта пита.
Лице милицајца се уозбиљило, добило је још мрачнији израз, а онда је изустио реченицу, која је промијенила вријеме.

"Погинуо је Драган Манце! Погинуо је јутрос у саобраћајној несрећи", додао је милицајац и удаљио се у непознатом правцу.

Сузе су саме потекле, све и да сам хтио нисам могао да их задржим. Плакао је и Данијел Бинац, мој школски друг и Партизановац. На лицима неких Звездаша титрао је осмјех, као да им је пао камен са срца. Екскурзија више није имала никаквог смисла.
Све до доласка у Скопље потајно сам се надао да ће се десити чудо, да Манце није мртав, да је некако преживио. Ипак "Спорт" је био немилосрдан. Црна насловна страна спортског листа са насловом који не оставља никакву сумњу угасила је сваку наду. Легенда је отишла заувијек у легенду. Прерано. А имао је само 23 дана мање од 23 године, и још пуно утакмица и голова испред себе, неодиграних нажалост...

(Станко Радуловић, Партизан Београд)

Više »

Легенде Партизана: Милан Галић

Клуб: ФК Партизан
Каријера: У Партизану од 1958 до 1966. 288 наступа и 179 голова
Највећи успех: Три везане титуле првака

“Партизан је сигурно шампион а остали нек’ се поређају како им је воља” легендарни је одговор Милана Галића на питање телевизијског коментатора какав ће редослед бити на крају шампионата.

Био је школован фудбалер одличне техником, брз, жилав и агресиван. Један од најбољих играча Партизана био је део тима који је три године узастопно био шампион државе, а клубу је помагао и током одслужења војног рока 1966. године, када су црно-бели стигли до финала Купа шампиона. 

Идол му је био Стјепан Бобек, његови голови су неретко одлучивали победника, а највеће успехе постизао је у дресу репрезентације. Када се ближио крај дружења “Партизанових беба”, Галић је био један од последњих који је отишао у иностранство.

Треба напоменути и да је Галић најуспјешнији југословенски фудбалски репрезентативац. Одиграо је 50 утакмица, постигао 37 голова, са репрезентацијом је освојио 1960. године сребро на ЕП и злато на ОИ, док је 1964. године играо у полуфиналу СП. Најуспјешнији период селекције СФРЈ.

Više »

Кад Јан игра, сви смо весели

Овај текст пишем као велика гробарчина и молим вас не замерите ако буде мало субјективности све своје новинарске способности стављам на страну.

Веселог познајем лично, гледао сам га када је играо за наш тим, а упознао га у једном бифеу у близини ,,Пионира''. Његово презиме му одлично пристаје, увек насмејан, увек весео.

Јан Весели је висок 2.11 метара и игра крило, али најчешће крилног центра, што је и играо у Партизану. Каријеру је почео у млађим категоријама у Прибору и Снејкс Острава из Чешке.

2006. године је потписао уговор за Слован из Словеније. А помак у његовој каријери десио се лета 2008. године када је прешао у Партизан. Чим је дошао изјавио је да је дошао због тренера Вујошевића и гробара. Освојио је невероватних девет трофеја, три пута Куп Радивоја Кораћа, јадранску лигу и Суперлигу. А у сезони 2010. је био изабран за најбољег младог играча Европе, од стране ФИБА.

2009. остварио је најбољи успех са Партизаном стигао је до фајнал-фора и ту смо освојили 4. место.

Шта рећи о игри Веселог, био је миљеник гробара. Висок, јак, млад су довољни предуслови за сјајног крилног центра, закуцавање му је лагодно ишло. У евролиги је једноставно доминирао имао је по утакмици 12 поена и 5-6 скокова, био је и изабран неколико пута за МВП кола. Сви су говорили Весели је велики таленат, много рада са Дулетом Вујошевићем створили су Јана Веселог, најбољег младог играча Партизана у последњих неколико година. Стално је говорио како обожава гробаре, али он то и сад наводи и ако не игра за Партизан.

Драфтован је 2012 године од стране Вашингтон Визардса. Гробари ће те увек волети и врата наша су ти увек отворена! (Матеја Милојковић, partizanbeograd.net)

Više »

Предраг Даниловић освојио све што се може освојити

Предраг Саша Даниловић (рођен 26. фебруара 1970. у Сарајеву) је са репрезентацијом Југославије освојио 4 европска првенства и сребрну медаљу на Олимпијским играма. Проглашен је за европског играча године 1995. и најбољег играча италијанског првенства 1998. Предраг Даниловић је са Владетом Дивцем, Жарком Паспаљем, Сашом Ђорђевићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао хуманитарну организацију Група 7. Југославија Даниловић је кошарком почео да се бави у КК Босна. 

Незадовољан статусом, прелази у КК Партизан, који је у то време тренирао Душко Вујошевић. Међутим, пошто није добио исписницу од свог бившег клуба, годину дана није могао да игра за Партизан. У лето 1987. је уписао средњу школу у америчком градићу Коквил у држави Тенеси. Овде је провео седам месеци, а онда се вратио у Југославију. За Партизан је дебитовао 1989. и са њим освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком и Куп Радивоја Кораћа победом у финалу против италијанског Вивом Визмаром из Кантуа. После само једне сезоне у првом тиму, ондашњи селектор Душан Ивковић га је позвао репрезентацију за Европско првенство 1989. у Загребу, на ком је Југославија лако дошла до златне медаље. Због повреде је пропустио Светско првенство 1990. у Аргентини, али је на Европском првенству 1991. у Риму освојио своје друго злато. Следеће сезоне, тим Партизана, чији је просек година био 21,7 година, предвођен Сашом Ђорђевићем и Предрагом Даниловићем и доскорашњим капитеном Жељком Обрадовићем на месту тренера, је освојио Куп европских шампиона победом на Хувентудом 71:70, иако је Партизан због рата у бившој Југославији, само четвртфиналну утакмицу против Кнора одиграо пред својим навијачима. Даниловић је проглашен за најбољег играча фајнал-фора. Исте године је освојена дупла круна у домаћем првенству. Голден Стејт Вориорси су га изабрали као 43. пика на драфту 1992. године. Италија Даниловић је у сезони 1992/1993 прешао у за 1,7 милиона долара на две године прешао Кнор, а после је продужио уговор на још једну сезону за 1 милиона долара. За ове три године је освојио три првенства Италије. Са репрезетнацијом је освојио Европско првенство 1995. у Атини победом над Литванијом 96:90, након три године одсуствовања са међународне сцене због санкција. FIBA га је 1995. прогласила за најбољег кошаркаша Европе те године.

Više »

Милан Галић, легенда југословенског фудбала

Ово је прича о човеку који је био страх и трепет свих голмана, сви су волели и ценили ову играчину!

Каријера: У Партизану од 1958. до 1966.
288 наступа и 179 голова. Играо је и за ФК Пролетер, Стандарда из Лијежа, ФК Ремса и репрезентацију Југославије. Највећи успех: Три везане титуле првака

“Партизан је сигурно шампион а остали нек’ се поређају како им је воља” легендарни је одговор Милана Галића на питање телевизијског коментатора какав ће редослед бити на крају шампионата. Био је школован фудбалер одличне техником, брз, жилав и агресиван.

Један од најбољих играча Партизана био је део тима који је три године узастопно био шампион државе, а клубу је помагао и током одслужења војног рока 1966. године, када су црно-бели стигли до финала Купа шампиона. Идол му је био Стјепан Бобек, његови голови су неретко одлучивали победника, а највеће успехе постизао је у дресу репрезентације. Када се ближио крај дружења “Партизанових беба”, Галић је био један од последњих који је отишао у иностранство. Играјући за југословенску репрезентацију на 51 утакмици, постигао је 37 голова, а током каријере постигао је преко 300 голова – убедљиво највише играјући за Партизан. Учествовао је на Летњим олимпијским играма 1960. године, када је репрезентација Југославије освојила златну медаљу, на Европском фудбалском првенству 1960. године, када је Југославија била друга, и на Светском првенству 1962. године, када је Југославија заузела четврто место. Исте године добио је златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југославији. У лигашким такмичењима играо је за Партизан и Стандард Лијеж и Ремс.

Više »

Жарко Паспаљ, велики гробар!

Ово је човек, који свој живот посветио кошарци, Партизану и репрезентацији Југославије!

Жарко Паспаљ је започео своју каријеру половином 80их у Будућности, у то време малом клубу који је служио као расадник талената за веће клубове као што су КК Партизан, Цибона, Југопластика, Црвена звезда и Босна.

Што се тиче Партизана, прешао је у Партизан 1986. године кад и Владе Дивац. У Партизану је стекао популарност и касније из Партизана прешао у Сан Антонио.
Са Партизаном је освојио титулу шампиона државе победивши Црвену Зведзу, а такође је осовојио и Куп Радивоја Кораћа. За Паспаља су говорили да је млад, амбициозан и врло агресиван играч у позитивном смислу те речи, био је својевремено један од најбољих крилних-центара, касније прешао у Сан Антонио и ту баш није блистао, па се 1990. године вратио у Партизан, где је са тада добром генерацијом стигао до финала, али није освојио и титулу.
Жарко је касније играо у Олимпијакосу, где је био проглашен за најкориснијег играча!

Доминација Паспаља у Олимпијакосу.

Više »

Владе Дивац - најјачи европски центар у НБА!

Пре свега, поздрав свима који прате овај блог, морам признати да ћу ово написати као велики навијач Партизана и као велики фан Владе Дивца. Ово неће бити класична вест, већ и помало изношење мог мишљења.
Владе Дивац је своју каријеру почео као центар Слоге, касније прешао у Партизан, па у Лејкерсе затим у Хорнетси и Црвену Звезду и своју каријеру завршио у Кингсима.
Обратићу највише пажњу на каријеру коју је провео у Партизану.
Дивац се прославио, још када је играо за Слогу из Краљева, дао је 27 поена Црвеној звезди, а у лето 1986. године, прешао је за Партизан, за тада невероватних 14.000 немачких марака.
Са Партизаном је 1987. године, освојио првенство Југославије, на челу са Вујошевићем, али није успео да освоји Куп европских шампиона.
Био је специфичан центар, јако покретљив и добро је баратао са лоптом.

НБА каријера
Лејкерси су га 1989. године преузели као 26. пика на драфту.
1999. године је потписао уговор са Кингсима, где је ушао у историјски тим тог клуба.
2001. године је био учесник Ол-стар викенда и постао тада први европљанин који је играо Ол-стар, а да није студирао у Америци.

Многи гробари га не воле, јер је играо за Црвену звезду, али га и већина поштује због тога што је допринео да Партизан освоји титуле, није био члан генерације која је ,,освојила'' Европу.

И за крај, мени јако драго закуцавање ,,нашега'' Владе!

Više »

Александар Ђорђевић

Клуб: КК Партизан
Каријера: У Партизану од 1984. до 1992. године
Највећи успех: Првак Европе

О каријери Александра Ђорђевића довољно говори спортска лична карта, препуна клупских и репрезентативних трофеја. Тројкама у последњим секундама против Хувентуда, у финалној утакмици Купа европских шампиона пре 18 година у Истанбулу и против Хрватске на ЕП ‘97. у Шпанији, Амбасадор УНИЦЕФ-а ушао је у легенду - легенду Партизана, српске и европске кошарке.

Прве кораке је направио у Радничком, затим је три сезоне провео у Црвеној звезди, али су га сматрали неперспективним, па се вратио у Раднички. На наговор Владе Драгутиновића и његовог оца, 1983. долази у Партизан (дебитовао са 16 година код Моке Славнића) са којим осваја две титуле шампиона СФРЈ (1987. и 1991), национални Куп (1989), Куп Радивоја Кораћа (1989) и КЕШ (1992).

Потом је две гве године играо у Филипсу, а потом прелази у Тим-систем. Годину дана пре истека уговора, клуб му се захваљује на услугама, уз клаузулу да не сме да игра у Италији. Био је то сигнал за одлазак “преко баре”, где га је чекао Портланд за који је одиграо два месеца, а потом отишао у Шпанију. Носио је дрес Реала и Барселоне, са којом 1997. осваја титулу АЦБ лиге. Тренирали су га Маљковић, Славнић, Обрадовић, Ивковић, Ћосић, Д’ Антонио, Аито...

Са 20 година желео да је иде у Америку и студира економију, али га је Драган Кићановић убедио да остане. У репрезентативном дресу дебитовао ј 1987. и био јунак у борби за треће место са Шпанијом на Европском првенству 1987. у Атини.

За државни тим поново заиграо на шампионату Старог континента 1991. у Риму, а као кадет и јуниор био је првак Европе, јуниорски шампион света (1987. у Бормију), бронзани на ЕП 1987. у Атини, сребрни на Олимпијади 1996. у Атланти и златни на ЕП 1991, 1995 и 1097 и СП у Атини 1998.

Текстови о њему су обично преплављени бројкама и статистиком, а никада не може да се наброји све. Исто као што тешко може да се опише колики је геније Саша Ђорђевић, човек који је погодио те две тројке, рука му није задрхтала ни на свом опроштају у Пиониру и у "репризи" чувене акције, човек који је "избушио" мрежицу Литванаца, један једини Сале Национале.

Извор: blic.rs

Više »

Момчило Вукотић

Клуб: ФК Партизан
Каријера: У Партизану 1968-78. и 1979-84. 791 наступа и 339 голова
Највећи успех: Првак Југославије

Вукотић је прве кораке у сениорском тиму Партизана направио у друштву неких играча који су 1966. године наступали у финалу Лиге шампиона и тада вероватно ни сам није слутио да ће црно-белима дати можда и више од фудбалера које је са усхићењем гледао на утакмици против Реала.

Моцу навијачи Партизана знају и по надимку “Пословођа”, који је добио када је у пуном сјају почео да показује своју фудбалску вештину. Они који нису имали прилику да гледају Милоша Милутиновића, срећни су што се нешто касније у црно-белом дресу појавио играч којег су обожавали његови навијачи, а поштовали чак и они који су мрзели Партизан. Моца је, као и његов отац Александар, био заклети партизановац.

Зато често препричава разговор са оцем у којем му је он као дечаку поручио да ни не помишља да пређе у Црвену звезду, јер би у том случају и спавао на “Маракани”.

Вукотића су поштовали и противнички играчи, о чему сведочи и анегдота са припрема репрезентације. Наиме, у свлачионицу је ушао Владислав-Блеки Богићевић и рекао: “Здраво Џајо докторе, здраво Моцо мајсторе и ви остали тркачи”.

Једним шутем срушио је снове легендарног Дина Зофа, који је имао 1.010 минута у репрезентативном дресу без примљеног гола и није рачунао да би тај низ могао да прекине “Моца са Балкана”.

Борбен и праведан, није могао као капитен да истрпи слаб потез Илије Завишића на мечу против Вардара, па је свом најбољем пријатељу на терену заврнуо уво.

Извор: blic.rs

Više »

Стјепан Бобек

Клуб: ФК Партизан
Каријера: У Партизану 1945-59. године, 478 наступа и 425 голова
Највећи успех: Првак Југославије

Партизан сигурно не би био ово што јесте да није било Стјепана-Штефа Бобека. На његову иницијативу дресови су постали црно-бели, са Рајком Митићем исписао је прве странице фудбала у Србији и “вечитог дербија”, на једној утакмици постигао је девет голова, био је шампион, а као тренер практично творац чувене генерације “Партизанових беба”.

Рекорде које је поставио и данас нису срушени, а Штеф је и даље најбољи стрелац репрезентације са 38 голова, иако фудбал није играо од 1958. године. Бобек је био мађионичар и у његово време уписане су највеће победе над Црвеном звездом (7:1, 6:0). У то време важило је правило: ако Бобек и Чајковски играју добро, партизан ће добити утакмицу. Зато је увек водио рачуна о својим мишићима и загревао се тако што је ишао пешке од свог стана на Каленићу до стадиона.

Бобек је био и стрелац у мечу Спортинг - Партизан (3:3), првој званичној утакмици која је икад одиграна у Купу шампиона. Славни Ференц Пушкаш је говорио да је Бобек фантастичан играч и да се не стиди што је некада покушавао да га копира.

Бобек је причао анегдоту са меча против Динама, када је после примљеног гола стајао на центру са Милошем Милутиновићем и рекао му: “мали, додај ми лопту и сачекај ме ту!”, а затим предриблао све до гола Загрепчана и вратио се с лоптом код изненађеног Милоша. Године 1995. проглашен је за најбољег играча Партизана свих времена.

Извор: blic.rs

Više »

Драган Манце

Клуб: ФК Партизан
Каријера: У Партизану 1980-1985, 262 наступа 145 голова
Највећи успех: Првак Југославије

Апсолутни љубимац партизановог “југа“ Драган Манце (1962-1985) био је један од најбољих фудбалера с почетка осамдесетих година у Југославији. Фудбал је почео да игра у Галеници из Земуна, у којој је провео време од петлића до сениора.

Са непуних 17 година дебитовао је за први тим Галенике, а само годину дана касније, био је први нападач Партизана. Са црно-белима је освојио једну шампионску титулу а те 1983. постао је и најбољи стрелац клуба са 15 постигнутих голова. За Партизан је одиграо 262 утакмице постигавши 145 голова, док је за „А“ тим Југославије имао четири наступа.

Два дана пре трагичне смрти, Манце је постигао последњи гол за црно-беле против подгоричке Будућности. Партизан је тада дошао до првог места на табели, које је сачувао до краја, а играчи су се током подизања пехара сложили да ће то бити „титула за Драгана“.

Погинуо је у саобраћајној несрећи на путу Београд – Нови Сад у 23. години живота. Први је за погибију сазнао тадашњи тренер Партизана Ненад Бјековић.

"Момци, малочас је погинуо наш Драган. Тренинг је завршен", рекао је Бјековић са сузама у очима, док се његовом помоћнику Милутину Шошкићу слошило. Манцеов најбољи пријатељ Владимир Вермезовић пао је на терен, док је остатак тима јецао одбијајући да поверује у ту ужасну вест.

Убрзо су из Црвене звезде стигли Митар Мркела и Хусреф Мусемић који нису желели да поверују у истинитост те приче, а затим је у Хумску дошао и Милко Ђуровски који је годину дана касније заменио дрес вечитог ривала.

Плакали су ривали у читавој СФРЈ, а на Манцеовој сахрани присуствовало је 30.000 људи. Партизан али и целокупна фудбалска јавност у Србији памтиће га по неустрашивости пред противничким голманима, окретности и луцидности у завршници напада, док ће га се навијачи и по карактеристичном радовању после постигнутих голова, када се на коленима клизао по трави.

Навијачи Партизана већ дуже време прижељкују да се стадион назове по Драгану Манцеу, као што то велика већина клубова у свету ради са својим легендама. И дан данас, на „југу“ се чује песма: "Отиш'о си Драгане, остала је туга, увек ће те волети гробари са југа..."

Стрелац је једног од најупечатљивијих голова у историји Партизана. Затресао је мрежу Квинс Парк Ренџерса 1984. године и само потврдио и своје место у историји.

Извор: blic.rs

Više »