Колико год се жене бориле против дискриминације, као и за једнакост у друштву у неким сегментима још увек не наилазе на одобрење ширег аудиторијума. Колико год се трудиле и доказивале да су подједнако добри навијачи и љубитељи свог клуба, оне често наилазе на негативне коментаре и одмахивање руком као реакцију на њихово опредељење да буду активан део клуба. Неке од нас сходно утицају околине временом сиђу са трибине и одложе реквизите, а неке опстану и поред свих препрека остану верне свом Партизану.
Овај текст је настао због тога што ме нервирају предрасуде према навијачицама, јер смо исте као и остале девојке: подједнако лепе, женствене, паметне и смеле, а једина ствар која нас чини посебним је та неизмерна љубав коју из дана у дан поклањамо Партизану. У мом случају парола је увек иста: Ако нешто волиш не треба да те занима шта други мисле и не треба да жртвујеш своју срећу зарад нечијих прича.
Одрасла сам уз Партизан и сваки дан мог живота пролазио је са њим: приче о доживљајима са утакмица, слушање песама и временом је све то утицало да Партизан заволим као члана породице, љубав једну за заувек. Када је проценио да сам довољно 'одрасла', тата ме је одвео на стадион и већ тада смо обоје знали да ми је, као и њему, клуб из Хумске ушао под кожу. 'Ма ти ниси нормалн, зар по овој киши да водиш дете на утакмицу?' или 'Она је девојчица, зар је њој тамо место?' су само нека од питања упућена мом тати, на која се, хвала Богу, он само насмеје. Партизан није нешто што дође и оде, он је део живота и моје свакодневице. Брига, туга, бол, сузе, али и радост, смех, нада, одушевљење, ишчекивање су нешто што ме испуњава и чини срећном. Као што неке девојке воле шминку и изласке, тако ја волим дрес и трибине. Најлепше се осећам у пуном аутобусу Гробара када идемо на гостовања. Када певамо, вриштимо, скачемо-сви к'о један. Када сви погледају у мене кад ми телефон зазвони са 'Ајмо Миливоје', као и када гласно певамо на улици прослављајући победе. Да се опет родим живела бих исти живот, јер када једном Партизан уђе у крв он заувек туда тече. Многима се не свиђа што сам изабрала тај пут, али мој живот је искључиво моја ствар и све што радим у истом друге не треба да занима. Тужно је што се мешају и коментаришу ствари у које нису упућени. Мене заиста не дотичу приче пролазника и поносна сам што сам Гробарка, јер бити Партизановац је част и привилегија. И поред прича да сам луда када 'силне' паре потрошим на карте, да сам неваспитана када псујем на утакмицама, да сам 'мушкарача' када обучем дрес ја Партизан волим највише на свету, јер Партизан је део мене, најлепши део мене, мог одрастања и живота. На најлепшим успоменама захваљујем баш њему и Гробарима. Научили су ме шта је љубав, верност, истрајност. Научили су ме да будем храбра, да се борим за оно што волим, да своју љубав и ставове браним животом ако треба. Да поштујем грб, химну и заставу попут највеће светиње и оно најважније, да за праве другове увек будем ту, као и да се на њих увек могу ослонити. И сада, након целог монолога, све што могу је да цитирам једног Гробара: Зашто баш Партизан немој да ме питаш, то је као живот, само једна прича.
(Анђела Црвењачки, Партизан Београд)
Овај текст је настао због тога што ме нервирају предрасуде према навијачицама, јер смо исте као и остале девојке: подједнако лепе, женствене, паметне и смеле, а једина ствар која нас чини посебним је та неизмерна љубав коју из дана у дан поклањамо Партизану. У мом случају парола је увек иста: Ако нешто волиш не треба да те занима шта други мисле и не треба да жртвујеш своју срећу зарад нечијих прича.
Одрасла сам уз Партизан и сваки дан мог живота пролазио је са њим: приче о доживљајима са утакмица, слушање песама и временом је све то утицало да Партизан заволим као члана породице, љубав једну за заувек. Када је проценио да сам довољно 'одрасла', тата ме је одвео на стадион и већ тада смо обоје знали да ми је, као и њему, клуб из Хумске ушао под кожу. 'Ма ти ниси нормалн, зар по овој киши да водиш дете на утакмицу?' или 'Она је девојчица, зар је њој тамо место?' су само нека од питања упућена мом тати, на која се, хвала Богу, он само насмеје. Партизан није нешто што дође и оде, он је део живота и моје свакодневице. Брига, туга, бол, сузе, али и радост, смех, нада, одушевљење, ишчекивање су нешто што ме испуњава и чини срећном. Као што неке девојке воле шминку и изласке, тако ја волим дрес и трибине. Најлепше се осећам у пуном аутобусу Гробара када идемо на гостовања. Када певамо, вриштимо, скачемо-сви к'о један. Када сви погледају у мене кад ми телефон зазвони са 'Ајмо Миливоје', као и када гласно певамо на улици прослављајући победе. Да се опет родим живела бих исти живот, јер када једном Партизан уђе у крв он заувек туда тече. Многима се не свиђа што сам изабрала тај пут, али мој живот је искључиво моја ствар и све што радим у истом друге не треба да занима. Тужно је што се мешају и коментаришу ствари у које нису упућени. Мене заиста не дотичу приче пролазника и поносна сам што сам Гробарка, јер бити Партизановац је част и привилегија. И поред прича да сам луда када 'силне' паре потрошим на карте, да сам неваспитана када псујем на утакмицама, да сам 'мушкарача' када обучем дрес ја Партизан волим највише на свету, јер Партизан је део мене, најлепши део мене, мог одрастања и живота. На најлепшим успоменама захваљујем баш њему и Гробарима. Научили су ме шта је љубав, верност, истрајност. Научили су ме да будем храбра, да се борим за оно што волим, да своју љубав и ставове браним животом ако треба. Да поштујем грб, химну и заставу попут највеће светиње и оно најважније, да за праве другове увек будем ту, као и да се на њих увек могу ослонити. И сада, након целог монолога, све што могу је да цитирам једног Гробара: Зашто баш Партизан немој да ме питаш, то је као живот, само једна прича.
(Анђела Црвењачки, Партизан Београд)
Nema komentara :
Objavi komentar