Био је алкохоличар, коцкар и робијаш, тукао је кеву и мене не бирајући место и време. Када би и нашао неки посао брзо би га напуштао, јер се или потукао са колегама или се потукао са шефом. Причао је како га не воле јер је слободног духа, како су они затуцана маса која не види даље од свог носа, како га не воле јер он носи ципеле од 7 миља. То је причао онако необријан ширећи око себе смрад устајалог алкохола и мирис опушака из кафане, док му је кева скидала кошуљу и ципеле за шта је по навици добијала шамар. Стан је увек био пун чудних људи који су псовали, пушили, пун полуголих жена, пун пијаних и дивљих људи које је сваког дана довлачио са собом. Само су пили, картали се, певали. Мајка му ништа није смела рећи јер би је претукао пред свима. Тукао би и мене ако кажем нешто, ако кажем да је пијан, ако кажем да не бије мајку, ако кажем да идем сутра у школу и да од њих не могу да спавам. Мрзео сам га, мрзео сам га скоро увек... Али..
Мој отац је волео две ствари у животу... Волео је неку стару руску песму, записану на полеђини слике неког брадатог Руса у униформи испред цркве, за коју ми је кева после његове смрти рекла да је то поклон мога деде, и волео је Партизан..
Много је волео Партизан...
Када игра Партизан мој отац није био исти. Тог јутра би се обријао, купио хлеб и млеко, мајку би од раног јутра звао "Мила моја ", што је она обожавала јер је тог дана могла да буде особа каква зажели. Тог дана је имала праву породицу, онакву каква се виђа у страним филмовима, срећну породицу. Сео би на тарасу, скувао кафу, запалио пљугу и смешкао се. Купио би ми чоколаду и жваку и то кријући од кеве јер је мајка мислила да је за децу боље да једу јабуке и крушке а не тамо неки вештачки шећер. Моја мајка је тог дана имала право да мисли. Ја сам седео поред њега и слушао... Причао ми је о чика Моци, са сетом је причао о оном малом из Земуна, о великом Бобеку, причао ми је о томе како га је мој деда водио на ЈНА да гледа уметност а не фудбал, причао ми је о Хајдуку и одласку за Сплит са мојим ујаком, о Хејселској ноћи, о глупим генералима који незнају ништа о фудбалу... Причали смо целог дана, причали смо о свему. Није пио, није викао, био је друга особа када је играо Партизан. Када сам већ порастао довољно да носим "Политику" водио ме је да гледам Партизана. Водио ме је на ЈНА и учио да не заборавим да никада не псујем наше играче док сам на њему, да им никако не звиждим, да научим разлику између фудбала и уметности, између нас и њих, причао ми је да онај чика са радија стално долази овде али да је увек намрштен и љут. Али некако лепо љут. Кад би изгубили, ја сам се љутио чак пар пута и псовао. Он би ми рекао да немам потребе да се љутим, то је Партизан. Ако нису победили данас победиће сутра, да поента није у победи већ у томе како се губи. Да је смисао уметности њено стварање а не њено коначно дело. Тога дана кад игра Партизан ја сам волео свога оца највише на свету. Проблем је што Партизан не игра сваког дана...
Од очевих ствари ми ништа није остало. Када се кева после његове смрти преудала и отишла за Аустралију понела је са собом и слику руског војника. Мислим да је због тих дана, када је мој отац био већи од људског бића, издржавала све оне остале дане муке и понижавања... Од њега ми је остала само љубав према Партизану!''
Захваљујемо се Бобану Антићу, без чије смо дозволе објавили овај текст, али смо сигурни да се неће љутити. Бобане, PARTIZAN UBER ALLES!
Захваљујемо се Бобану Антићу, без чије смо дозволе објавили овај текст, али смо сигурни да се неће љутити. Бобане, PARTIZAN UBER ALLES!
