Ово није сасвим обична прича. У овим реченицама које ћете прочитати, нећу описивати никакву посебну личност, нећу причати о Галићевим дриблинзима, Драгановом клизању након постигнутог гола, о бриселској ноћи '66, о Бобековим масторијама...Нећу спомињати Моцу, Салета, Ћирића, Кежмана, ни једном речју нећу покушати да опишем лудорије Ђанија Ћурчића, нити блесаве фаце Џејмса Гиста. Ништа од тога неће бити записано, а све ће бити садржано, као неодвојиви део онога о чему пишем. Даме и господо, ово је прича о најлепшем стадиону на свету. Да, најлепшем!
Негде на Топчидерском брду, на самом почетку Хумске улице, налази се, споља и изнутра оронула грађевина. Окружена је сивилом, изгаженом травом и суморним дрвећем. Пропала, неуспешно освежена, у шареним бојама, годинама стоји на истом месту и својом појавом пркоси времену. Некако је несавршено савршена. Са четири стране опкољена је најлепшим рефлекторима на свету. Рефлекторима чија светлост обасјава зарђале стативе, старинску тартан стазу и трибине, онакве какве су. Да, понављам, онакве какве су. Не црно-беле, већ шарене. Зашто шарене? Не знам ни ја. Ваљда нас то чини посебним. Да нема тих плаво-жуто-бордо столица, вероватно та несавршена савршеност не би изгледала као сада. Генерације су протутњале туда. Са собом односиле и доносиле сузе, бол, страх, стрепњу, чекање, надање, жељу, победе, поразе...Био је сведок Манчестера и Фљамуртарија, Реала и Тикве, Шамрока и Андерлехта. Дрхтао је у утакмици са ''сплитским билима'' и лудовао после Квинс Парк Ренџерса. Он је и вечерас на свом месту. Зврји, на изглед празан, а опет тако препун. Испуњен хиљадама наших, црно-белих, душа.
Сви пролазе, а он остаје да стоји. Негде на Топчидерском брду, на самом почетку Хумске улице, окружен сивилом, изгаженом травом и суморним дрвећем...
Сви пролазе, а он остаје да стоји. Негде на Топчидерском брду, на самом почетку Хумске улице, окружен сивилом, изгаженом травом и суморним дрвећем...
