Одавно неко није усталасао потес Бањица – Топчидерско брдо, као центарфор Рада који је ове зиме, после силних перипетија, појачао шампиона.
На почетку пролећа фудбалска Србија се тресе од његових детонација, егзекуторске моћи у Борчи и Јагодини, зачињене асистенцијама против Доњег Срема и ОФК Београда, промовисале су га у љубимца Југа.
Почетак у Хумској као из бајке?
– Док су трајали преговори са Партизаном, био сам скептичан, знао сам да црно-бели међу нападачима имају двојицу репрезентативаца и да ћу се тешко одмах изборити за место у тиму. Иако сам веровао у себе, нисам очекивао баш овакав почетак – сија од среће Немања Којић, нова узданица Парног ваљка.
Већ вас препознају на улици?
– У Раду сам био, малтене, анониман, док су се доласком у Хумску и првим добрим партијама ствари промениле.
Почетак славе?
– Не сматрам да сам славан, нисам још ништа урадио, али надам се да ћу оставити траг у Партизану. Много људи навија за црно-беле, нормално је што су његови фудбалери у центру пажње.
Са 11 година сте дошли у Рад?
– Ух, већ после петог разреда… Првих месец дана је било тешко, малишан, сам, у великом граду, али сам се навикао. Много је талената одустало, није издржало притисак. На Бањицу ме је довео Предраг Роган, у први тим ме је увео Александар Јањић, учио сам и од Кецмана, Вигњевића, Раденковића, Смиљанића… Посебно место заузима Марко Николић, за кога имам само речи хвале.
Са 18 година вас је задесио огроман пех – сломили сте ногу?
– Анализе су говориле: нећете моћи више да се бавите фудбалом. Замислите кад то кажете тинејџеру, цео свет му се сруши. Уз подршку породице, пријатеља и људи из клуба све сам то издржао и снагом воље се вратио на терен.
Исту повреду је имао и ваш дугогодишњи цимер – Предраг Лука?
– Да, али мањег интензитета… Сјајан момак, одличан фудбалер. Пронашли смо заједнички језик, разумемо се погледом. Наш цимерај је фешта, ТВ, праћење спортских резултата… Стално трешти музика, Лука по цео дан слуша Шабана! Ја, с друге стране, не готивим једино панк. Криво ми је што никада нисам био код њега у Пожаревцу, када добијемо слободно свако побегне у свој крај.
Како сте поднели неизвесност трансфера у Партизан?
– Тешко, ситуација се мењала из сата у сат. Кажу нам – остајете, добро, прихватимо, али… Било је као на филму, холивудски, напуштање тренинга Рада, потписи, авион за Анталију…
На почетку пролећа фудбалска Србија се тресе од његових детонација, егзекуторске моћи у Борчи и Јагодини, зачињене асистенцијама против Доњег Срема и ОФК Београда, промовисале су га у љубимца Југа.
Почетак у Хумској као из бајке?
– Док су трајали преговори са Партизаном, био сам скептичан, знао сам да црно-бели међу нападачима имају двојицу репрезентативаца и да ћу се тешко одмах изборити за место у тиму. Иако сам веровао у себе, нисам очекивао баш овакав почетак – сија од среће Немања Којић, нова узданица Парног ваљка.
Већ вас препознају на улици?
– У Раду сам био, малтене, анониман, док су се доласком у Хумску и првим добрим партијама ствари промениле.
Почетак славе?
– Не сматрам да сам славан, нисам још ништа урадио, али надам се да ћу оставити траг у Партизану. Много људи навија за црно-беле, нормално је што су његови фудбалери у центру пажње.
Са 11 година сте дошли у Рад?
– Ух, већ после петог разреда… Првих месец дана је било тешко, малишан, сам, у великом граду, али сам се навикао. Много је талената одустало, није издржало притисак. На Бањицу ме је довео Предраг Роган, у први тим ме је увео Александар Јањић, учио сам и од Кецмана, Вигњевића, Раденковића, Смиљанића… Посебно место заузима Марко Николић, за кога имам само речи хвале.
Са 18 година вас је задесио огроман пех – сломили сте ногу?
– Анализе су говориле: нећете моћи више да се бавите фудбалом. Замислите кад то кажете тинејџеру, цео свет му се сруши. Уз подршку породице, пријатеља и људи из клуба све сам то издржао и снагом воље се вратио на терен.
Исту повреду је имао и ваш дугогодишњи цимер – Предраг Лука?
– Да, али мањег интензитета… Сјајан момак, одличан фудбалер. Пронашли смо заједнички језик, разумемо се погледом. Наш цимерај је фешта, ТВ, праћење спортских резултата… Стално трешти музика, Лука по цео дан слуша Шабана! Ја, с друге стране, не готивим једино панк. Криво ми је што никада нисам био код њега у Пожаревцу, када добијемо слободно свако побегне у свој крај.
Како сте поднели неизвесност трансфера у Партизан?
– Тешко, ситуација се мењала из сата у сат. Кажу нам – остајете, добро, прихватимо, али… Било је као на филму, холивудски, напуштање тренинга Рада, потписи, авион за Анталију…
