Највеће битке које су погађале планету на којој живимо саткане су из две дијаметрално
супротне половине. Победници и губитници. Историја, готово увек бележи само ове прве.
Поражени напуштају бојна поља одрубљених глава, поломљених костију и спуштених очних капака.
Међутим, често су ти губитници уствари главни актери тих епизода. Неке битке је теже изгубити
него ли победити.
25. август, 2011. година...
Тог дана, већ, од претходних месеци, изморено сунце обасјавало је улице нашег главног града.
Био је то уобичајен четвртак за већину становника наше земље. Пензионери су мирно, нигде
не журећи шетали своје старе кости Калемегданом, основци и средњошколци проводили су последње
дане летњег распуста, а зрели људи ишли су на посао. Међу педесетак људи, збијених у градском
превозу на линији 26 налазио се и један младић разбарушене косе, необријан, заударао је на
алкохол већ од раног јутра. Онако незаинтересован за свет око њега, седео је у задњем делу
аутобуса и гледао негде у даљину.
На другом крају града, у то време, старији господин, од неких педесет и кусур година,
сав у црном седео је за својим радним столом. Поред њега су биле празне пивске флаше,
и неколико паковања цигарета. Седео је, пушио, размишљао, и гледао негде у даљину...
у међувремену, један богати Енглез, који је одсео у хотелу ''Југославија'' размишљао је
о својим будућим инвестицијама и пребројавао новчанице из свог џепа, чисто из досаде.
неколико сати касније...
Оно уморно и избледело сунце замењено је пуним месецом који је давао бљештав сјај тој ноћи
25. августа. Пензионери су већ заспали. Ученици, средњошколци, у смирај ноћи проклињали су
септембар и школу, а они зрели људи од јутрос картали су се и у глави размишљали како да
преживе до следећег месеца.
Необријани младић из линије 26, и даље је седео непомично. Ни дан данас нико не зна шта је
узрок његовог такво стања. Кажу људи да му је дан раније преминуо пас, ког је јако волео.
Онај старији господин, од педесет и кусур, обучен је заспао на свом каучу, испијајући
и последње капи ракије којом је заменио хладно Никшићко. Жена му је јуче преминула. А дан касније
он је умирао за њом, спавајући смирено, а опет тако необуздано.
Онај богати Енглез, сит од кавијара, уживао је у друштву ''продавачица љубави'', могло му се.
У то време, негде у западној Србији, покрај Дрине, аутор овог текста, седео је уз телевизор
и истовремено губио живце и власи косе. Посматрао је брукање, слом, пад, и величанствен пораз,
све у истом трену. Заборавио сам да вам напоменем да је тог 25. августа 2011. године у Београду одиграна фудбалска
утакмица између Партизана и ирског Шамрока.
