Доста ми је ових 'Гробара' који воле Партизан док побеђује и који долазе на утакмице само када су сигурни у победу. Сваки клуб има успоне и падове и то навијачи морају знати: ништа не траје вечно осим љубави према Партизану коју носимо у себи! Било је страшно чути 'Е сад сам дошао да гледам ове манекене и никад више!' као и гледати како гомила људи одлази са стадиона после гола примљеног из непостојећег пенала. Заиста не могу да верујем да људи за поразе криве играче и тренера, а да притом знају да је проблем који лежи на терену изазван бахатим понашањем људи из управе. У канцеларијама наше светиње седе себичњаци и лопови којима Партизан не значи ништа. Ђури и другарима стало је само до пара и све што раде, раде да би напунили своје џепове, док са друге стране, момци на терену гину за Партизан, за свети дрес и боје и свој клуб воле из срца, а не из интереса. Нећу помињати Шћеповића и Кимија, јер је то прича за себе, не припадам никаквим навијачким групама и никога не браним нити величам, пишем све ово јер ме много боли то лажно навијање и та лажна љубав. Мислила сам да ове промене у свету и земљи неће утицати на спорт и навијање, али из дана у дан све више схватам да оне повезаности између клуба и навијача више нема. Белети је у својој песми рекао: 'нема више оног жара све се врти око пара, око трансфера играча, око зараћених страна' и тек пошто сам доживела да људи напуштају стадион пре краја, уместо да остану и пруже подршку играчима, да виде да нису сами и што је најважније, да покажу да Партизан није сам схватила сам сурову реалност поменутих стихова.Од малих ногу сам на југу, слушала сам разне приче о Гробарима, доживела предивне тренутке на тој трибини, на путовањима и гостовањима, али после свега што се догодило осећам да више не припадам ту.
У мени се родио неки страшан осећај да југ није онакав каквим сам га сматрала и да сам га превише величала и усавршавала. Тај ужасан утицај новца увукао се и на некада свету трибину и за релативно кратко време уништио све оно што се од 1970. стрпљиво градило и таложило и колико год ми тешко било да признам: југ није оно што је раније био.
Због љубави према Партизану која је у мени од првог дана мог живота, као и због поштовања према институцији каква је мој Партизан утакмице ћу до даљњег посматрати са неке неутралне трибине и знам да нисам једина.
За крај ћу се поново осврнути на Белетијеве стихове: Ја желим Партизан, ал' онај од почетка приче. Кад сам се к'о мали радов'о, кад сваком голу вичем! Кад сам вид'о да је спорт био на првом месту. Кад сам видео борбу, жар у сваком гесту! Кад завлада слога и постанемо једна снага. Кад парола буде 'Брат за Брата', а не 'Брат на Брата'! Кад са нестрпљењем чекам да долазе викенди, када се то врати ЈУГ ЋЕ МЕ ПОНОВО ВИДЕТИ!
(Анђела Црвењачки, Партизан Београд)
Навијачи Партизана скупили су, за само неколико дана, 979 хиљада динара, као помоћ за своје кошаркашке љубимце који се налазе у можда најтежој финансијској кризи од оснивања.
Доста ми је ових 'Гробара' који воле Партизан док побеђује и који долазе на утакмице само када су сигурни у победу. Сваки клуб има успоне и падове и то навијачи морају знати: ништа не траје вечно осим љубави према Партизану коју носимо у себи! Било је страшно чути 'Е сад сам дошао да гледам ове манекене и никад више!' као и гледати како гомила људи одлази са стадиона после гола примљеног из непостојећег пенала. Заиста не могу да верујем да људи за поразе криве играче и тренера, а да притом знају да је проблем који лежи на терену изазван бахатим понашањем људи из управе. У канцеларијама наше светиње седе себичњаци и лопови којима Партизан не значи ништа. Ђури и другарима стало је само до пара и све што раде, раде да би напунили своје џепове, док са друге стране, момци на терену гину за Партизан, за свети дрес и боје и свој клуб воле из срца, а не из интереса. Нећу помињати Шћеповића и Кимија, јер је то прича за себе, не припадам никаквим навијачким групама и никога не браним нити величам, пишем све ово јер ме много боли то лажно навијање и та лажна љубав. Мислила сам да ове промене у свету и земљи неће утицати на спорт и навијање, али из дана у дан све више схватам да оне повезаности између клуба и навијача више нема. Белети је у својој песми рекао: 'нема више оног жара све се врти око пара, око трансфера играча, око зараћених страна' и тек пошто сам доживела да људи напуштају стадион пре краја, уместо да остану и пруже подршку играчима, да виде да нису сами и што је најважније, да покажу да Партизан није сам схватила сам сурову реалност поменутих стихова.Од малих ногу сам на југу, слушала сам разне приче о Гробарима, доживела предивне тренутке на тој трибини, на путовањима и гостовањима, али после свега што се догодило осећам да више не припадам ту.
