Сликар у свом атељеу је један од најбољих аутопортрета у историји скикарства. То је Вермер из Делфта. Ту слику је волео
Иљеш Шпиц, први и најбољи тренер Партизана. Мајстор је почео да слика девојку у плавом, неки кажу да је то
богиња Клио, богиња историје. Ја не мислим тако. Девојка држи у руци Тукидидову Историју. Не слажем се ни са тим. Сликар седи, седи Вермер за штафелајем и окренут је леђима, изнад штафелаја је мапа
Холандије, а светлост пада на девојку и мермерни под. На црно-беле квадрате. И сликар је, и
Вермер је у црно-белом костиму. У црно-белом дресу. И има спуштене штуцне. Као Омар Сивори. И Јан Вермер је био гробар. Чланска карта број 1632. Значи од рођења. И није случајно што је међу члановима Ајаксове делегације која је утаначила уговор са
Велибором Васовићем био и један господин Вермер,
Паул Вермер. Вермер значи удаљено језеро.
Зашто је Сликар у свом атељеу била омиљена слика
Иљеша Шпица? Зато што је то час апсолутне посвећености. Професији и страсти. Јер је и тај мађарски Јеврејин, тај апатрид (тренер у Сплиту, Скопљу и Софији), који је само срећним случајем избегао Аушвиц, имао један једини позив, једну страст и једну посвећеност – фудбал.
Иљеш Шпиц (та чувена лева полутка Ујпешт Доже) ту посвећеност преносио је на играче Партизана као неговање талента за рад. Као радост тренинга. Радост вежбе. Један Дорћолац, пријатељ Шпицовог сина Ђурике, причао ми је да је Шпиц познавао, у Будимпешти, Лајоша Кашака и да је волео његову поему Коњ умире, птице узлећу. И онај дистих Сигурно је да песник ил гради себи нешто до чега му је стало/ ил може храбро да оде у скупљаче опушака од цигаре. То је превео Данило Киш.
ЧИТАЊЕ ПРОСТОРА: Милош Милутиновић Чајковски
Створити слободан простор у зони шута, а онда у тај отворен простор одиграти тачан пас, тачан као Вермерова линија. Лопта на темпо. И цела се суштина Шпицовог схватања игре сводила на ту чисту линију (последњи пас) и тај отворени простор. Лопта иза леђа противника. Чист простор као на (слици) Часу клавира Анрија Матиса. Анри Матис и(ли) Стјепан Бобек. Јер је највећи мајстор простора у историји фудбала, то каже Ференц Пушкаш, био млади Загрепчанин (у Београду), најбољи Шпицов ученик. Његови су пасови били као стрела (и као корњача), као пламен (и као ура). И духовити и волшебни – Бобекова штикла, Штефова пета. Видео сам ту Бобекову штиклу у Сарајеву у новембру 1958. када је петом пробацио лопту кроз ноге центархалфу Швраки и оставио самог Владицу Ковачевића. Нећу вам рећи резултат. И ја сам имао (имам) ту пету. Најбољу (после Бобека), само сам ја то изводио на улици, у мојој улици. И на Калемегдану. (Сведок наш најбољи цртач Драган Лубарда.) И на Врачару, у поноћ (сведок наш најбољи, апсолутно најбољи глумац Петар Божовић... и Моца Вукотић и Зоран Цветановић.) И на Ади. (Сведок наш најбољи певач Душан Прелевић, и још један п(ј)евач Даворин Поповић.) И једна бајка од штикле у Кошутњаку. (Сведок Бајка.)
Али тај пас, та пета не вреди ако нема центарфора који провоцира, који изазива тај пас. "Нико није тако, као Марко умео правовремено да се демаркира, осети простор и натера ме да упутим лопту на најбоље место." Тако Бобек о Марку Валоку. О центарфору који је против Звезде на тринаест утакмица дао тринаест голова, четрнаести су му поништили. О том четрнаестом Валок ми је причао ту пре неко вече (4. октобар) у галерији Хаос, али о томе други пут.
А каква је била глад Партизанових стрелаца, оних који су најбоље читали простор: Милоша Милутиновића (са тим страшним скором – 198 утакмица, 190 голова у Партизану), Милана Галића (на дебију у репрезентацији против Бугарске дао је гол у 28. секунди), Мустафе Хасанагића (још се тресе пречка на стадиону Кошево после његовог волеја), Ненада Бјековића (четири пута за редом најбољи стрелац Француске), Драгана Манцеа (и онај његов волеј у Максимиру), Саве Милошевића... Део те голгетерске узнемирености и одлучности показује и Матеја Кежман, и ево његови голови воде нас, нашу репрезентацију на Светско првенство. И сутра ће дати гол. (Мора га дати, јер овај текст касни). И нису случајно најбољи стрелци у нашој репрезентацији били Стјепан Бобек и Милан Галић.
АУТОПОРТРЕТ ПАРТИЗАНОВЦА: Јан Вермер
Зато је Партизан увек био најефикаснији (Шпиц је говорио: Није страшно ако примимо гол, даћемо гол више, увек гол више). И зато капитен Црвене звезде Рајко Митић пред утакмице са Партизаном није имао страх од пораза, него страх од катастрофе. Јер је та Бобекова навала играла до последњег даха, до последњег одсјаја светлости. Она је била страшна као коњица која прелази реку, као мачеви у пољупцу. И у три године за редом Партизан је победио Звезду 6:1, 6:0 и 7:1. А играли су и Кривокућа и Станковић и Предраг Ђајић и Зековић, и Митић и Томашевић, и Костић и Вукосављевић. У финалу Купа 6:0, и оне две стативе Веселиновића. И оних 5:0 (и три гола Галића). То је 24:2. Гол диференција 24:2 у четири утакмице. Па зар је то био дерби? То је био одстрел. Па ево за Цигане (савест ми налаже) морао бих да интервенишем. За Цигане у реду, али за Делије (румена и чиста образа) то никако, никад. За те фол(к) патриоте.
Та Шпицова школа, тај Партизан Милоша Милутиновића Чајковског и Бранка Зебеца и Бобе Михајловића победио је два најбоља тима – Хонвед Ференца Пушкаша и Реал Ди Стефана. Хонвед по киши 3:2 (и још једном 5:3) и Реал по снегу 3:0 ( и оне две стативе Херцега и Милутиновића). Киша даје игри отменост, а снег лакоћу. Из те отмености и лакоће, из нападачке страсти, из те Шпицове школе излетела је генерација Партизанових беба. Та чудесна генерација одрасла на црвеној шљаци Партизановог помоћног игралишта и из срца Флоријана Матекала. Он је престао рано да игра јер је имао нешто на срцу.
У време кад је Југославија била олимпијски шампион (кад је Рим био град Вилме Рудолф и Касијуса Клеја) и друга у Европи (у Паризу, кад се Жилијет Греко била заљубила до ушију у Зорана Миладиновића) и четврта на свету (Сантјаго, оно кад нам је измакло финале зато што у Чиле нису отпутовали Васовић и Звездан Чебинац), Партизан је био три пута за редом првак државе. Четири пута у шест година. Једном бебе нису биле прве због слабије гол разлике, а други пут оно кад је Васовић прешао у Звезду на годину дана...
И тај величанствени ход, тај пут до финала, кад су пред тимом из Београда падали редом – прваци Француске, Немачке, Чехословачке (тада, вицешампиона света), и Манчестер јунајтед (великог сера Мата Безбија). Манчестер јунајтед са Бобијем Чарлтоном и Стајлсом, Денисом Лоуом, и са Џорџом Бестом (он је тада био популаран као Битлси, као Битлси и Ролингстонси заједно). Са гол диференцијом (у Београду) 12:0 и са она два поништена гола Хасанагића (а ко то може поништити...?). Онај (са синкопом – на груди) волеј против Спарте, за 6:0, и онај из слободног ударца (када је Владица Ковачевић само пипнуо лопту) против Манчестера. Против та четири страшна првака 14:0. Тако је Партизан отворио Битеф у Београду и пре Крајче, и пре Вилсона, и пре Гротовског, и пре Барбе и пре Ефроса. И то финале против Реала кад су бебе ишле на финале приватним колима, свако за свој ћеф, кад је и Пушкаш навијао за Партизан, кад је Галић дошао на финале из војничке униформе и кад је повео са 1:0 (Васовић) и кад је недостајало само срце Зорана Миладиновића (кажњен због туче у полуфиналу са оним страшним Крирендом на Олд Трафорду и оно кад је Милутин Шошкић, кад је Шоле бранио све и кад је Манчестер преживео другу катастрофу, други Минхен) и кад сам недостајао ја (могао сам играти то финале, имао сам пуних петнаест и по). И... како сам преживео то финале? И то лето 1966. Читао сам, учио сам напамет Под вулканом Малколма Лаурија. И ко каже да сам преживео? Тог маја у Бриселу процветале су коприве. А коприве цветају само у децембру.
УЧИТЕЉ ЧИСТЕ ЛИНИЈЕ: Иљеш Шпиц
И то финале Партизан–Реал, и тај ход до финала памти се као што се памти оно финале које је изгубила Мађарска против Немачке (против Сепа Хербергера и Фрица Валтера) у Швајцарској 1954. И то финале као финале филма Дивља хорда. Оно кад су се Вилијам Холден и Ернст Боргнин, Едмонд О’Брајан и Ворен Оутс пуни шпагова злата (пуни сандуци злата), обавивши последњи посао, вратили због оног мексичког дечака што је имао име Анчел, или мексички Анђео, и због младог пријатеља отишли у изгубљено финале. Како се памти тај њихов ход кад слијепоочницама путују предели (поздрав за Абдулаха Сидрана).
И ко долази после херојског доба? После јуриша витезова. Долази време патуљака, време мртвозорника, лешинара и месних заједница. Време популиста, време широког фронта, време ССРН-а и Александра Бакочевића. Време Миљана Миљанића. Криза југословенског фудбала креће (о)лаким одрицањем од оних који знају да играју лопте (у Звезди Јефтић, Шкрбић, Трифке Михајловић...) И форсирање оних који могу да трче (елегантно, на петама – Ђорић, па она халф линија са Ракићем из Крагујевца, па Кленковски...). Време тог паланачког тријумфа и увођење методике, методике и педагогије под заједничким насловом страх од пораза, страх од противника. Долазе те мале, ситне игре, на мали резултат, у утакмицу се улази да се не прими гол, а не да се да гол више. Да се игра на нула:нула. И какав је резултат на Светском првенству репрезентације коју води Миљан Миљанић, а коју предводи Драган Џајић. На Првенству света у Немачкој 1974. Југославија је победила само (не)сврстани Заир. Заир богами 9:0. А онда порази против Немачке, против Пољске, против Шведске.
ЧУДЕСНА КАП ДРИБЛИНГА: Милан Галић
И шта раде, какав је посао, у чему је главна делатност малих испостава (Српске православне цркве, Мадере, Политике – изгубљено-нађено, касније "Одјеци и реаговања"; САНУ – Историјско одељење, Археолошко одељење, Одељење за језик и књижевност, Удбе) велике нацио(налне) институције Црвене звезде? Прављење мита Драган(а) Џајић(а). Да, Драган Џајић, идеалан дечко, Дечко који обећава да преда штафету другу Титу. Тих, фин, мало говори, васпитан. И са темпераментом вође на терену од кога би се и часна, најчаснија сестра постидела. А резултат, резултати? Неколико купова и неколико првих места у домаћем првенству. И ту нема ништа спорно. Драган Џајић је одличан домаћи играч. (Много је важнији за Звезду био у то време Куле Аћимовић.) А репрезентација? Добро је играо на првенству Европе у Италији (и онај гол против Енглеза толико опеван да је и Боби Мур пожелео да уђе у наш нови десетарац). И крај каријере. Говорило се – о Џајића се отимају Реал, Барселона, Бенфика... Олимпик, Нант, а оно туристичко-разгледнички крај. Бастија. И она величанствена победа над Заиром. И да, његов други отац Миљан Миљанић је са одличном екипом, с репрезенатцијом Југославије, осам година касније, у Шпанији (1982) успео да победи Хондурас 1:0, али и то недовољно. И нисам проверио да ли је Хондурас био несврстан. Дакле, Драган Џајић, друго место у Европи и ништа више. А најбољи играч Југославије у анкетама. У анкети "Политике", оно кад је Звезда откупила цео тираж. А ево Милан Галић (у спорту се све може измерити резултатом). И Галић је освојио са репрезентацијом друго место у Европи, и златну медаљу на Олимпијским играма и четврто место на свету (оно кад су он и Шекуларац краљевали у Чилеу). Најбољи стрелац у репрезантацији (0,74 гола по утакмици) па четири титуле са Партизаном, 165 голова у дресу са Партизаном (на 281 утакмици), пут у Куп шампиона, финале Купа шампиона. И гол Мађарима (победили смо Мађаре после тридесет година, и то на НЕП стадиону, у Будимпешти). А у репрезентацији је било девет играча Партизана. Девет или осам, сад свеједно. После десетогодишње кризе (зар су стари Египћани, Грци или Римљани били вечни) играчке и тренерске, достојанство Партизановој нападачкој школи Иљеша Шпица вратили су Бора Ђорђевић (Бора Кили, онај гол кад је предрибловао целу Звезду и целу Удбу на њиховом стадиону), Благоје Пауновић (онај који је ставио у џеп сваког центарфора, осим Руса Банишевског) и Милош Милутиновић (као тренер) и Ненад Бјековић (онај гол у Љубљани, у последњој секунди секунде и радост Зорана Миладиновића) и шјор Биће Младинић (са феноменалним Моцом Вукотићем) и онај стравични Партизанов биланс са највише освојених бодова у историји југословенских првенстава. И господин Иван Осим који је у финалу Купа победио најбољи тим Звезде у њеној историји. Иван Осим, последњи селектор репрезентације, селектор екипе која је часно играла на Светском првенству. На чијим дресовима је писало Била једном једна земља.
МЛАДОСТ: Драган Манце
И сад, ево за крај, не сналазим се добро у броју карактера, али добро, то је брига уредника.
Партизан је губио у финалу Купа против Радничког 0:3 (а на клупи Радничког седео је Иљеш Шпиц) па је стигао до 5:3. Партизан није победио Артмедију зато што је ушао у утакмицу да не прими гол, а не да да три гола. Зато садашњи Партизан треба да се врати духу Милоша Милутиновића (Милоша који је дриблао Билија Рајта између сунца и сенке), оном духу коме је главно гесло дати гол, и дати увек гол више.
Јер није случајно Реал после финала са Партизаном чекао тридесет година да освоји Лигу шампиона, а гол за Реал дао је, морао је дати Гробар – Предраг Мијатовић. И није случајно Велибор Васовић био капитен Јохану Кројфу, а Иван Ћурковић Мишелу Платинију. И није случајно Данило Киш (млади Киш, са Леонидом Шејком) у кафани Руски цар рекао Иљешу Шпицу да свака кап дриблинга Милана Галића може написати Илијаду, Илијаду и Одисеју. Стјепана Бобека или Милана Галића.
И није Шекспир узалуд написао да нема веће властеле од гробара. И Шекспир је био партизановац. Број чланске карте 1564. То се лако може проверити у архиви Партизана. Вилијем Шекспир је Гробар од рођења.
А она богиња на слици Вермера из Делфта није богиња Клио, него богиња Гробара. Гробарска богиња. И она књига коју држи та девојка није Тукидидова Историја, него Историја Партизана. Ту историју ћу ја написати. Партизан, и мој Партизан. Јер Партизан ме тера да будем млад. Да будем болестан од црно-беле, од неизлечиве младости. И зато да ове нове бебе – Вукчевић, Рнић, браћа Маринковић, Смиљанић, Бабовић освоје титулу, па на јесен у Лигу шампиона. Има, има шта да се воли.
И смрт фашизму, живео Партизан.
Аутор: Божо Копривица
