Crni oblaci nad Humskom ulicom

Fudbaleri Partizana od juče su i zvanično u štrajku, jer nisu primili niti jednu platu još od Uskrsa. Uprava kluba je tokom leta pokušavala da zataška tinjajuće nezadovoljstvo među igračima, a Danko Lazović se jednom prilikom čak i pobunio zbog ovakvog neprofesionalnog odnosa. Poslednjih dana stvar je pokušao da reši i kapiten Saša Ilić, ali do kompromisa fudbalera i uprave nije došlo. 

Po prvi put u 69 godina dugoj istoriji, fudbaleri Partizana zajednički su stupili u štrajk zbog neisplaćenih zarada. Oni su juče odbili da odrade trening, a za to vreme vodeći ljudi u klubu nisu bili dostupni za izjavu u medijima.

Naravno, fudbalerima se nema šta zameriti, jer u profesionalnom svetu fudbala moraju da važe i profesionalni principi ponašanja i regulisanja obaveza. Iako fudbaler može doći u klub zbog svoje ljubavi i navijačkih afiniteta iz mladosti, niko ne očekuje da će igrati bez ikakve finansijske nadoknade. Zbog lošeg poslovanja i nehajnosti uprave tokom proteklih godina loše stvari su se nagomilale, te ih više nije bilo moguće kriti ispod tepiha.

Da je Partizan, nekim slučajem, eliminisao Ludogorec iz kvalifikacija za Ligu šampiona, ova agonija bi se samo produžila i uprava bi sa parama koje bi stigle od UEFA-e mogla da kupi još šest meseci, ili godinu dana za sebe. Prividan mir u kući bio bi ostvaren i Đurić bi sa svojim saradnicima mogao da zamaže oči iskrenim navijačima, a pride bi se za dobre pare prodao još neki igrač iz prve postave u daljem pohodu na Ligu šampiona.

Ovako smo došli do tačke sa koje povratka nema. Ili će se klub konačno očistiti od raznoraznih mediokriteta iz rukovodećih struktura koji klub posmatraju samo kao kasu iz koje mogu da povuku novac kad god im odgovara, ili će se pronaći samo palijativno rešenje koje bi i dalje držalo Partizan "na aparatima".

Crno-beli nemaju otvorenu političku podršku kao njihove komšije sa druge strane brda, niti će sa računa kluba iz Humske tek tako biti otpisan nagomilani minus iz proteklih sezona kao što je bila praksa kod nekih drugih.  Donošenje Zakona o privatizaciji i svojinskoj transformaciji sportskih klubova i udruženja još nije ni na vidiku, uprkos glasnim objavama iz Ministarstva sporta prethodnih meseci. 

Ako stvar ne preuzme u svoje ruke neko ko iskreno voli Partizan, i ne rekonstruiše klub od temelja, ništa se ne može očekivati.

Vladajući model ponašanja u svim sferama društva, nažalost, samo se preneo na sport u celini i na fudbal kao njegovom nosećem stubu. Patologija zajednice koja sistematski nagriza sve njegove pore ovog socijeteta.

Nećemo ovde pominjati ni mnogobrojne višemilionske transfere fudbalera u proteklih šest, sedam sezona. Nećemo pominjati ni to što su gotovo sva pojačanja u tom vremenu dovođena za izuzetno sitan novac, čak i za naše uslove. Nećemo pominjati ni neskriveno partnerstvo ljudi iz kluba i menadžera igrača, koji se debelo okoriste od svakog transfera, pa onda dele "ulov". 

Pomenućemo samo to da prosečan navijač iz unutrašnjosti, koji poželi da gleda meč uživo sa stadiona, mora da odvoji oko 40-50 evra za ceo put i ulaznicu. Ako ništa drugo, fudbal se igra zbog takvih ljudi, zbog čitave armije navijača koja želi normalan klub sa stabilnim osnovama.

Partizan nije osnovan zbog partikularnih interesa, niti da bude fond za izvlačenje para, kako bi se plaćale kaucije i troškovi sudskog procesa. On je osnovan da pobedama na terenu usreći sve one kojima su crno-bele boje na srcu.

(Igor Kamber, PartizanBeograd.net)