uglavnom je osvajao drugo mesto, retko kada treće ili četvrto.
Naslov viceprvaka nije značio da je Partizan imao slab sastav, nego da su glavni konkurenti (Mladost, Jug, Mornar, Jadran) bili mnogo jaki, ako ne i najjači u Evropi.
Osvajanje treće ili četvrte pozicije se dešavalo u sezonama teške situacije u klubu, finansijske i organizacione krize. Takvih situacija je, ako je suditi po trofejnoj sali, bilo veoma malo.
U prvenstvima FNRJ i SFRJ, Partizan je bio ubedljivo najuspešniji, osvojivši 17 od 46 odigranih. Kada se u obzir uzme da 13 godina nije učestvovao (7 zbog statusa drugoligaša i 6 zbog toga što je osnovan kasnije), nije teško razumeti koliki su značaj crno-beli delfini imali za jugoslovenski sport.
Zimsko prvenstvo Jugoslavije održano je 13 puta, a Partizan je prvo mesto zauzimao u čak šest sezona.
Klub sa Banjice je najtrofejniji i kada je reč o Nacionalnom kupu, gde je osvojio 12 trofeja u 18 sezona.
Danas se često pominje da je Jug najuspešniji klub stare Jugoslavije sa 21 titulom. Zaboravlja se, međutim, da su Dubrovčani 14 titula osvojili u vreme Kraljevine. Nisu te titule manje vredne ali su osvojene u vreme dok Partizan (u krajnjem slučaju ni Mladost) nije ni postojao, a na sve to još dve dok je bio prekid u radu crno-belih.
Od prvog nastupa na evro-sceni prošlo je pet decenija. Za sve to vreme, Partizan je skoro svake sezone, osim za vreme sankcija, učestvovao u evropskim takmičenjima.
U većini tih učešća igralo se u Kupu/Ligi Šampiona. Kao što je u prvenstvu i kupu Partizan konstantno bio ili najbolji ili među najboljima, ista slika se gledala i u najjačem klupskom takmičenju. Naprosto se podrazumevalo da crno-beli dođu do same završnice.
U onim retkim sezonama kada Partizan nije igrao u elitnom klupskom takmičenju, učešća u Kupu Kupova ili Len Kupu takođe su se završavala tek pred kraj ili na njihovim završnim turnirima.
Mladost je proglašena za najveći vaterpolo klub sveta 20.veka. S obzirom na sve uspehe zagrebačkog kluba to svakako nije nezasluženo, ali jeste nepravedno prema našem
klubu što to zvanje nije podelio sa Mladošću.
Opravdanje za ovako nešto je bilo to da su Zagrepčani na kraju 20. stoleća imali jednu titulu prvaka Evrope, dve titule Superkupa Evrope i jedan trofej Kupa kupova više od Partizana.
Tu se očigledno zaboravilo na neke stvari. Partizan je, ne svojom krivicom, bio sprečen da se u tri sezone bori za titulu najboljeg u Evropi. Istini za volju, Mladost nije u tom periodu osvojila sedmu titulu prvaka Evrope, ali je imala priliku da priprema svoje igrače i gradi tim za 1996. godinu i osvajanje te sedme titule.
Isto tako, Partizan nije imao mnogo šansi da osvaja Superkup, jer se prvo izdanje istog održalo tek 1976. godine, posle osvajanja šestog Kupa Šampiona od strane crno-belih. Da li bi Partizan osvajao ovaj trofej da je imao priliku ostaje da nagađamo, ali je sasvim sigurno da odnos ne bi bio ovakav.
Jedan trofej manje u Kupu Kupova takođe je uslovljen retkim učešćima u istom.
Na kraju krajeva, Partizan je jedini klub u 20. veku koji je osvojio apsolutno svaki međunarodni trofej koji se mogao osvojiti. Zagrepčani su, sa druge strane, Len Kup uspeli da osvoje tek tri godine posle nas, na početku 21. veka.
Neraskidiva veza ova dva kluba su i neki igrači koji su igrali za oba ili ih po završetku karijera i trenirali.
Zoran Janković je bio najbolji strelac prvenstva u kapici "Žabaca" a zatim prešao u Partizan, sa kojim je osvojio 4 Kupa šampiona. Skoro tri decenije kasnije u suprotnom smeru odlazi Igor Milanović i sa njim u timu Mladost se izjednačava sa Partizanom po broju titula prvaka Evrope.
Legendarni Duško Antunović nastupao je za Partizan deset godina, a kasnije bio i strateg tima sa Banjice. Krajem osamdesetih preuzima zagrebačku Mladost i sa njom osvaja
dva trofeja u najjačem klupskom takmičenju.
Vanja Udovičić je, pored Zagreba i Beograda, igrao i u Reku, te je tako jedini vaterpolista koji je nosio kapicu tri najtrofejnija vaterpolo tima (Partizan, Mladost, Pro Reko).
Kada je Jugoslavija po prvi put postala olimpijski šampion, reprezentacija je u potpunosti bila sastavljena od igrača Partizana i Mladosti, po pola iz oba kluba.
Ako izuzmemo Ljubišu Mečkića i Dejana Jovovića, svi ostali treneri koji su predvodili Partizan u vreme trofejnih sezona su njegovi bivši igrači: Vlaho Orlić, Boris Čukvas, Mirko Sandić, Duško Antunović, Siniša Belamarić, Ratko Rudić, Nenad Manojlović, Dejan Udovičić i Igor Milanović. Ipak, i Ljubiša Mečkić i Dejan Jovović imali su bliske veze sa klubom pre postavljenja na mesto prvog trenera, ili kao pomoćnici u stručnom štabu ili treneri mlađih kategorija.
Vrlo je malo igrača koji su ostavili traga igrajući za Partizan a da pritom nisu osvojili makar jednu medalju za državni tim na nekom od tri najveća takmičenja. Takvi
se mogu nabrojati na prste obe ruke. Vaterpolisti Partizana su, dakle, osvojili preko 130 medalja na Olimpijskim igrama ili prvenstvima sveta i evrope.
izvor: http://filipfilipovicfans.webs.com/
Nema komentara :
Objavi komentar