Večiti derbi u fudbalu iznedrio je mnogo junaka do sada na obe strane. Nema bolje prilike da se fudbaleri dokažu i steknu status božanstva među iskrenim poklonicima fudbala.
Ali retki su bili stranci u Srbiji koji su se toliko borili za svoj klub kao što je bio Žuka, centralni vezista Partizana u vreme dok je trener bio Slaviša Jokanović, a pre njega Miroslav Đukić. Ovaj beskompomisni borac "kupio" je sve navijače Partizana svojom fanatičnom borbenošću i željom za pobedom kad god je nastupao u crno-belom dresu.
Koliko je Žuka veliki igrač i još veći čovek mogli su svi da se uvere tog 05. aprila 2008. godine, kada je ovaj brazilski internacionalac istrčao na travu terena stadiona u Humskoj protiv Crvene zvezde, iako je imao slomljenu ruku.
Danima pre ovog duela svi mediji su najavljivali siguran izostanak Žuke usled naprsnuća kosti podlaktice, a navijači nisu ni pomišljali da bi ovaj "karioka" uopšte i mogao da bude u kombinaciji za susret protiv ljutog rivala.
Ipak, dogodilo se ono zbog čega je fudbalska igra dobila epitet najvažnije sporedne stvari na svetu.
Da privrženost i ljubav prema klubu može itekako da oseti i stranac, pokazao nam je Žuka, koji je sam insistirao kod lekarskog tima Partizana da ga osposobe za ovaj meč. Izašao je Brazilac sa bandažiranom desnom rukom od lakta naniže i pružio jednu od najboljih partija za svog mandata u Humskoj 1.
Poveli su na tom meču fudbaleri Zvezde preko Burzanovića u 22. minutu, a nepunih 10 minuta kasnije Žuka je na sjajnu asistenciju Zorana Tošića zavrnuo loptu u donji desni ugao golmana Ranđelovića. Sa tribina je bilo lako prepoznati ko je dao gol, a Grobari su odmah upalili baklje i strobove na južnoj tribini.
Velika većina od 20.000 ljudi, koliko ih je bilo tog kišovitog popodneva na stadionu, gromoglasno je klicala Žuki još nekoliko minuta posle postignutog gola.
Na kraju je utakmica i završena rezultatom 1:1, a zahvaljujući ovom remiju crno-beli su stigli nadomak osvajanja titule, jer su održali prednost u odnosu na komšije iz Ljutice Bogdana, ili kako bi navijači Partizana rekli, Mateje Kežmana.
Žulijano Roberto Antonelo, poznatiji kao Žuka, zadržao se u Partizanu još dve sezone, a onda je otišao u špansku Primeru gde je nastupao za Deportivo iz la Korunje. Nakon toga je imao kratku epizodu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, da bi se vratio u svoju domovinu, gde nastupa za ekipu Novo Hamburgo.
Nema sumnje da je ovaj fudbaler ostao u srcima velikog broja navijača Partizana, pre svega zbog svoje požrtvovavnosti i velike želje za pobedom, kakva se nije mogla videti ni kod najzagriženijih Grobara.
(Igor Kamber, PartizanBeograd.net)
Ali retki su bili stranci u Srbiji koji su se toliko borili za svoj klub kao što je bio Žuka, centralni vezista Partizana u vreme dok je trener bio Slaviša Jokanović, a pre njega Miroslav Đukić. Ovaj beskompomisni borac "kupio" je sve navijače Partizana svojom fanatičnom borbenošću i željom za pobedom kad god je nastupao u crno-belom dresu.
Koliko je Žuka veliki igrač i još veći čovek mogli su svi da se uvere tog 05. aprila 2008. godine, kada je ovaj brazilski internacionalac istrčao na travu terena stadiona u Humskoj protiv Crvene zvezde, iako je imao slomljenu ruku.
Danima pre ovog duela svi mediji su najavljivali siguran izostanak Žuke usled naprsnuća kosti podlaktice, a navijači nisu ni pomišljali da bi ovaj "karioka" uopšte i mogao da bude u kombinaciji za susret protiv ljutog rivala.
Ipak, dogodilo se ono zbog čega je fudbalska igra dobila epitet najvažnije sporedne stvari na svetu.
Da privrženost i ljubav prema klubu može itekako da oseti i stranac, pokazao nam je Žuka, koji je sam insistirao kod lekarskog tima Partizana da ga osposobe za ovaj meč. Izašao je Brazilac sa bandažiranom desnom rukom od lakta naniže i pružio jednu od najboljih partija za svog mandata u Humskoj 1.
Poveli su na tom meču fudbaleri Zvezde preko Burzanovića u 22. minutu, a nepunih 10 minuta kasnije Žuka je na sjajnu asistenciju Zorana Tošića zavrnuo loptu u donji desni ugao golmana Ranđelovića. Sa tribina je bilo lako prepoznati ko je dao gol, a Grobari su odmah upalili baklje i strobove na južnoj tribini.
Velika većina od 20.000 ljudi, koliko ih je bilo tog kišovitog popodneva na stadionu, gromoglasno je klicala Žuki još nekoliko minuta posle postignutog gola.
Na kraju je utakmica i završena rezultatom 1:1, a zahvaljujući ovom remiju crno-beli su stigli nadomak osvajanja titule, jer su održali prednost u odnosu na komšije iz Ljutice Bogdana, ili kako bi navijači Partizana rekli, Mateje Kežmana.
Žulijano Roberto Antonelo, poznatiji kao Žuka, zadržao se u Partizanu još dve sezone, a onda je otišao u špansku Primeru gde je nastupao za Deportivo iz la Korunje. Nakon toga je imao kratku epizodu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, da bi se vratio u svoju domovinu, gde nastupa za ekipu Novo Hamburgo.
Nema sumnje da je ovaj fudbaler ostao u srcima velikog broja navijača Partizana, pre svega zbog svoje požrtvovavnosti i velike želje za pobedom, kakva se nije mogla videti ni kod najzagriženijih Grobara.
(Igor Kamber, PartizanBeograd.net)
Nema komentara:
Objavi komentar