На данашњи дан умро је Светозар Глигорић-Глига (Београд, 2. фебруар 1923 — Београд, 14. август 2012) један од најпознатијих југословенских шаховских велемајстора и најбољи шахиста Партизана свих времена.
Глигорић је 12 пута био шампион СФРЈ, а са Партизаном је био и екипни шампион Европе. Као члан Партизана окитио се 20 пута титулом екипног првака Југославије, што ће вјероватно заувијек остати недостигнуто остварење за било ког спортисту...
Играјући на првој табли 1950. године довео је репрезентацију СФРЈ до титуле побједника Шаховске олимпијаде.
Глигорић се у родном Београду са шахом упознао релативно касно, у 13 години. Само две године касније, 1938, са само 15 година, победио је на такмичењу Београдског шаховског клуба. Неосредно пред рат изгубио је оба родитења и остао сироче. Професор др Нико Миљанић, такође пасионирани шахиста, прихватио га је као сопственог сина. Уочи Другог светског рата млади мајстор се квалификовао на државни шампионат, али је напад Немачке на Краљевину Југославију нагло прекинуо шаховску збиљу. Када је избио рат Глигорић је са Миљанићима пребегао у Црну Гору, а нешто касније је ступио у партизане. Тако је као партизански борац, за све време рата био одвојен од шаха. После демобилизације посвети се оживљавању шаховске организације радећи је као новинар и организатор шаховских такмичења. Највећи део своје каријере играо је у Партизану, али је стицајем околности, био један од оснивача Спортског друштва Црвена звезда. Учествовао је на све већем броју такмичења, веома брзо развијајући своје шаховске способности. Године 1947. освојио је прво место на првенству Југославије и победио на свом првом међународном турниру у Варшави, био је испред Смислова и Болеславског, чиме је означио пробој у светску елиту. Године 1958. у анкети дневног спортског листа Спорт, проглашен је за најбољег спортисту Југославије.
Титулу велемајстора је добио 1951. године, и одлучио да се у потпуности преда шаху. Следећих двадесет година био је међу најбољим светским шахистима и кандидат за првака света, један је од најактивнијих шахиста у историји. Југославија је захваљујући њему сматрана другом велесилом у свету, иза СССР-а, што је уједно период највећег успеха српског шаха. Учествовао је на огромном броју међународних турнира, од којих је многе освојио. Међу његове најзначајније победе спадају оне на турнирима у Варшави 1947, Хејстингсу 1951, 1956, 1959, 1961, Мар дел Плата 1953, Стокхолму (1954), Београду (1964) и Манили 1968, Лоун Пајну 1972. и 1979. године. Три пута се на Међународним турнирима квалификовао за мечеве кандидата у циклусу првенства света.
Педесетих и шездесетих година Глигорић је био сталан учесник на светским првенствима и и уважаван као најбољи играч ван Советског Савеза. Једно од највећих достигнућа му је Међузонски турнир у Порторожу 1958. године, када је у једној партији испустио тријумф и нашао се на другом месту иза Таља. Исте године, на Олимпијади у Минхену добио је златну медаљу за резултат на првој табли, испред Ботвиника. На међузонском турниру у Сусу 1967. делио је друго место без пораза. У Аргентини, на турниру у Мар де ла Плати 1953. године, Глигорић је победио и био испред Најдорфа. Тада је настао и Глигорићев „патент“ у теорији шаховске игре - позната Мар дел Плата варијанта краљеве индијске одбране. Глигорић је био један од ретких доживотних пријатеља Роберта-Бобија Фишера. Фишер и Глигорић су у коначном скору имали резултат 6:4, уз шест ремија. Између 1950. и 1982. године петнаест пута је био југословенски представник на олимпијади освојивши 12 медаља (једну златну, шест сребрних и пет бронзаних).
(Станко Радуловић, Партизан Београд)
Играјући на првој табли 1950. године довео је репрезентацију СФРЈ до титуле побједника Шаховске олимпијаде.
Глигорић се у родном Београду са шахом упознао релативно касно, у 13 години. Само две године касније, 1938, са само 15 година, победио је на такмичењу Београдског шаховског клуба. Неосредно пред рат изгубио је оба родитења и остао сироче. Професор др Нико Миљанић, такође пасионирани шахиста, прихватио га је као сопственог сина. Уочи Другог светског рата млади мајстор се квалификовао на државни шампионат, али је напад Немачке на Краљевину Југославију нагло прекинуо шаховску збиљу. Када је избио рат Глигорић је са Миљанићима пребегао у Црну Гору, а нешто касније је ступио у партизане. Тако је као партизански борац, за све време рата био одвојен од шаха. После демобилизације посвети се оживљавању шаховске организације радећи је као новинар и организатор шаховских такмичења. Највећи део своје каријере играо је у Партизану, али је стицајем околности, био један од оснивача Спортског друштва Црвена звезда. Учествовао је на све већем броју такмичења, веома брзо развијајући своје шаховске способности. Године 1947. освојио је прво место на првенству Југославије и победио на свом првом међународном турниру у Варшави, био је испред Смислова и Болеславског, чиме је означио пробој у светску елиту. Године 1958. у анкети дневног спортског листа Спорт, проглашен је за најбољег спортисту Југославије.
Титулу велемајстора је добио 1951. године, и одлучио да се у потпуности преда шаху. Следећих двадесет година био је међу најбољим светским шахистима и кандидат за првака света, један је од најактивнијих шахиста у историји. Југославија је захваљујући њему сматрана другом велесилом у свету, иза СССР-а, што је уједно период највећег успеха српског шаха. Учествовао је на огромном броју међународних турнира, од којих је многе освојио. Међу његове најзначајније победе спадају оне на турнирима у Варшави 1947, Хејстингсу 1951, 1956, 1959, 1961, Мар дел Плата 1953, Стокхолму (1954), Београду (1964) и Манили 1968, Лоун Пајну 1972. и 1979. године. Три пута се на Међународним турнирима квалификовао за мечеве кандидата у циклусу првенства света.
Педесетих и шездесетих година Глигорић је био сталан учесник на светским првенствима и и уважаван као најбољи играч ван Советског Савеза. Једно од највећих достигнућа му је Међузонски турнир у Порторожу 1958. године, када је у једној партији испустио тријумф и нашао се на другом месту иза Таља. Исте године, на Олимпијади у Минхену добио је златну медаљу за резултат на првој табли, испред Ботвиника. На међузонском турниру у Сусу 1967. делио је друго место без пораза. У Аргентини, на турниру у Мар де ла Плати 1953. године, Глигорић је победио и био испред Најдорфа. Тада је настао и Глигорићев „патент“ у теорији шаховске игре - позната Мар дел Плата варијанта краљеве индијске одбране. Глигорић је био један од ретких доживотних пријатеља Роберта-Бобија Фишера. Фишер и Глигорић су у коначном скору имали резултат 6:4, уз шест ремија. Између 1950. и 1982. године петнаест пута је био југословенски представник на олимпијади освојивши 12 медаља (једну златну, шест сребрних и пет бронзаних).
(Станко Радуловић, Партизан Београд)
Nema komentara:
Objavi komentar