Како сам упознао Драгана Манцеа...

и доживео његов одлазак...

Имао сам неких 12 година када је Драган Манце експлодирао и почео немилосрдно да решета мреже противника на путу Партизана ка деветој титули првака Југославије. Голови против Динама, Звезде и Хајдука, утрли су пут изабраницима Милоша Милутиновића ка титули, а Манцеу у срца навијача са ЈУГА! МАНЦЕ И ЈУГ ПОСТАЛИ СУ ЈЕДНА ДУША, НЕРАСКИДИВА ВЕЗА КОЈА ТРАЈЕ И ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ КАСНИЈЕ...

Головима против Динама на Максимиру 1982. године Манце је ушетао и у душу малог дјечака из провинције и остао у његовој најљепшој успомени. Манце је многима постао идол за сва времена, па и мени, скромном дјечаку из градића од 28.000 становника, који је маштао да га упозна, додирне, или макар прође поред њега. И као што изрека каже, пазите што сањате и желите, јер се снови понекад остварују, а жеље испуњавају, и моја се жеља испунила. У цијелости, у још љепшем сјају, но што сам смио да сањам. У августу 1984. године упознао сам Драгана Манцеа и схватио колико је он велики човјек, и истинска фудбалска легенда...

Партизан је гостовао у Петрињи, утакмица против Младости дуго је ишчекивана на Банији, град се спремао за долазак двојице освајача олимпијске бронзе из Лос Анђелеса – Адмира Смајића и Љубомира Радовића, а дочекивао их је златни олимпијац из Петриње, рвач Владо Лисјак. Све је било спремно за велику фешту, пун стадион, истински асови, вријеме славља због Лисјаковог злата из Лос Анђелеса је додатно увеличао долазак вишеструког фудбалског шампиона.
Такав догађај није смио, али ни могао да прође без мене... Иако сам био члан мањег петрињског фудбалског клуба, успио сам да се изборим за мјесто иза једног од голова и сакупљам лопте, уосталом сви су знали колико волим фудбал и Партизан, Драгана Манцеа... такву радост нијесу ни хтјели, ни смјели у Младости да ми ускрате.

Стадион је био пун као око, није могао да прими све оне који су хтјели да виде Партизан, Смајића, Радановића, Манцеа, Варгу, Омеровића, Димитријевића, Ђелмаша, Радовића, Ројевића, Јешића, Каличанина... и новог директора клуба Момчила Вукотића, наравно, тренера Ненада Бјековића.

И сан се остварио већ на загријавању, утакмица још није ни почела, а добио сам прилику да упознам легенду, истинског идола. Манце је шутирао Омеровићу и Бјелојевићу на гол. Једна лопта отишла је високо преко гола, и изгубила се у боровима који су се налазили иза сјеверног гола. Потрчао сам да је покупим, али нисам могао да одолим, умјесто да је одмах вратим чувеном центарфору, почео сам да жонглирам, уосталом изазов је био превелик, ту лопту прије мене посљедњи је дотакао управо мој идол. Манце је тражио да му вратим лопту, а ја сам тражио потпис у свеску посвећеној Партизану.

"Даћу ти потпис и дрес послије утакмице, ако ми одмах вратиш лопту", казао је Манце.

Послушао сам и шутнуо легендарном центру лопту, сигуран да ће обећање бити испуњено.
"Преварио те, нећеш добити ништа, ето какав ти је идол", тврдили су другови иза гола.

Средином другог полувремена Партизан је водио са 3:0, а тренер Ненад Бјековић вршио је измјену, из игре је излазио Манце, а улазио је Звонко Варга. Када је се поздравио са Варгом Манце је погледом почео да тражи нешто иза сјеверног гола, а када ме угледао махнуо је руком. Дотрчао сам до њега у пуном спринту, колико су ме ноге носиле, а био сам заиста брз... Манце је до тада већ скинуо дрес и тутнуо ми га у руке...

"Гдје ћеш да ти се потпишем?"
"Овдје", додао сам отварајући свеску у којој је већ било неколико потписа Партизанових играча.

Многи су ме послије утакмице гледали са нескривеном завишћу, а прикупио сам и потписе готово свих играча који су тог дана дошли у Петрињу. Осмјех ми није силазио са усана, имао са дрес Драгана Манцеа. Дрес који су жељели милиони дјечака у Југославији био је мој.
Нажалост, срећа је трајала само годину, а случај је хтио и да тог 3. септембра 1985. године будем ту негдје, близу трагичног догађаја. Почињала је школска година, а моја генерација путовала је на екскурзију у Охрид. Тог јутра стигли смо возом у Београд и испред жељезничке танице чекало аутобус, који ће нас одвести до Куће цвијећа... послије чега би требали возом да наставимо за Скопље, потом аутобусом за Охрид.
Било нешто послије 10 часова када је скупини дјеце, а било нас је преко 100 пришао милицајац.

"Има ли овдје Партизановаца", упитао је друг милицајац једног од дјечака.
"Ја сам", узвикнуо сам када сам чуо шта пита.
Лице милицајца се уозбиљило, добило је још мрачнији израз, а онда је изустио реченицу, која је промијенила вријеме.

"Погинуо је Драган Манце! Погинуо је јутрос у саобраћајној несрећи", додао је милицајац и удаљио се у непознатом правцу.

Сузе су саме потекле, све и да сам хтио нисам могао да их задржим. Плакао је и Данијел Бинац, мој школски друг и Партизановац. На лицима неких Звездаша титрао је осмјех, као да им је пао камен са срца. Екскурзија више није имала никаквог смисла.
Све до доласка у Скопље потајно сам се надао да ће се десити чудо, да Манце није мртав, да је некако преживио. Ипак "Спорт" је био немилосрдан. Црна насловна страна спортског листа са насловом који не оставља никакву сумњу угасила је сваку наду. Легенда је отишла заувијек у легенду. Прерано. А имао је само 23 дана мање од 23 године, и још пуно утакмица и голова испред себе, неодиграних нажалост...

(Станко Радуловић, Партизан Београд)