Дуго сам размишљао како да започнем овај свој први текст на новоотвореном блогу.
Седећи, изразито тужан и носталгичан, мислио сам о стварима које су ми се дешавале претходних дана,
о поразима, падовима, и повременим успонима, који су ту, да тек помало засладе горак укус.
И схватио сам, да, и поред видно утрошеног времена нисам закључио баш ништа. И даље седим,
на оном истом месту, а у глави ми и даље одзвања на хиљаде потпуно идентичних, а опет тако различитих звукова.
Потпуно сам сам са својим мислима, а око мене су милиони људи, додуше прилично далеко.
Ја сам ДВ, и ја сам песник који своје песме не пише. А ово што управо читате, први је у низу
текстова о несрећним љубавима, лепом времену, кишним облацима, сивој, а поприлично ведрој младости, непроспаваним ноћима,
сломљеним срцима и о једном клубу који прожима све што сам до сада навео. Ово је само увод у
хиљаде и хиљаде прича које ћете прочитати на овом месту. Можда вам се неће свидети, али баш ме брига,
не свиђају се ни мени. Све што будете прочитали у мојим реченицама је измишљено, и све је плод моје маште, али знајте,
да је свака реч, и свако слово које будем исписао сто посто истинито. Док ја ово пишем, на неких 2000 метара од мене
руше се моји снови, и неко други их преузима, а ја не чиним ништа да то спречим. Вероватно сте читајући ово
помислили каква се будала крије иза овога, прича нам о неким глупостима, а тема свега је Партизан.
Али нисте у праву. Све што сам рекао и споменуо у свом центру има једно име. Све оне несрећне љубави, све
бајковите дуге после кише, сви они тмурни облаци, сви тренуци моје младости, сва сломљена срца,
засноване су на две боје. Црној и белој. И они моји снови, што се управо руше, а вероватно су док сам ово писао
и срушени, офарбани су тим бојама. Јеби га, волим Партизан. Поздрав, и чујемо се у неком будућем времену...
Аутор: Лорд ДВ
Аутор: Лорд ДВ